Политичари су већ одавно са трибина видјели предности добрих односа с најекстремнијим групама и радо су их користили више од три деценије. Тако на располагању имају праве приватне војске, док је полиција у празнини јер не зна када треба ухапсити, а када не, пише Nova.rs.
Оно што се десило Србији да постане европски Мексико, да киднапује, мучи, коље, раздире људе у свом главном граду, по узору на злогласне нарко картеле, и поносно их фотографише, снима и шаље те снимке било својим пословним партнерима као доказ или противницима као упозорење.
Како су групе навијача чији је највећи злочин био опијање и борба постали кланови који сију страх и трепет, наоружани су до зуба, војно организирани, одбацују милионе од осигурања, рекета, продаје играча и трговине дрогом?
Екстремне навијачке групе у Србији, по узору на Енглезе и Талијане, основане су у Србији 1980 -их, али су кратко вријеме биле независне. Политичари су брзо схватили свој потенцијал, а сарадња државе са најекстремнијим дијелом навијача с трибина почела је врло брзо.
Када се са сјеверне трибине, гдје су традиционално били смјештени навијачи Црвене звезде, зачуло: „Делије, делије, хајде да сви гласамо, Вук Драшковић навија за нас!“ Слободан Милошевић је тамо хитно делегирао провјерено особље које је са тајном сарађивало за дугогодишњи стаж - Жељко Ражнатовић Аркан.
-Жељку фудбал уопше није занимао, није да није знао гдје је сјеверна трибина, није знао гдје стоји. Али добио је задатак да преузме навијаче и то је и учинио. Убрзо је схватио да би могао имати велике користи од фудбала - рекао је један од блиских сарадника Аркана, који је желио остати анониман.
Аркан уводи солидну, војну организацију међу Делијама, која се заправо састоји од многих група и подгрупа, а нешто касније, када почињу ратни сукоби у бившој Југославији, неки од навијача заправо завршавају у војсци, али Арканова, у Српска добровољачка гарда. Вођа једне од најјачих навијачких фракција био је Небојша Ђорђевић Шуца, својевремено је читав Београд био затрпан гафовима са три слова СРД, што је значило Шучанске црвене ђаволе, како се звала навијачка група на чијем је челу.
Шуца је од првог дана био припадник Арканове гарде, борио се на свим фронтовима, дошао до чина пуковника и преживио рат. Али није преживио мир, јер је убијен из ватреног оружја испред своје куће у Земуну 12. октобра 1996. године, у 28. години. Иначе, његова удовица Александра касније се удала за Шуциног ратног пријатеља, Милорада Улемека Легију.
Да би се бринуо за неке од својих бивших сабораца, Ражнатовић је једном основао агенцију за осигурање симболичног имена "Делије". Тако су фанови схватили да од тог посла могу добро зарадити.
Заузврат, са сјеверне трибине се више никада није чуло ништа против режима или Слободана Милошевића. Навијачи црвено-бијелих и даље функционирају према војној структури, постоји јасна и чврста хијерархија.
Навијачи Партизана су се врло рано поделили на две зараћене фракције које су се често бориле више једна против друге него против навијача других клубова. С једне стране била је група окупљена око "Алкатраза", а с друге стране "Забрањено". Челници "Алкатраза" били су на платном списку управе клуба, па су се повезали с неким политичарима.
Упркос бројним убиствима, и све очигледнијој улози "навијача" у трговини дрогом, сигурности и рекетирању, држава није подузела никакве веће нити сталне радње против група које више нису навијачи, већ, што би тужилаштво рекло: организоване криминалне групе .
Након 5. октобра ситуација се није промијенила ни милиметар. Обожаватељи су се представљали као "пионири" промјена и задржали привилегирани статус. Они улазе у управе и скупштине клубова, као и у политику. Нова влада исказала је своју захвалност Делији именовањем једног од најистакнутијих навијача Јована Шурбатовића за градског секретара за спорт и омладину Београда, а касније је Шурбатовић стигао и до генералног секретара Фудбалског савеза Србије.
Једину праву акцију против хулигана српске власти су предузеле након смрти француског навијача Брицеа Татона 2009. године у Београду, за чије убиство су осуђени навијачи Партизана из групе "Алкатраз". Најјача навијачка група Партизана практично је одрубљена, а они који нису били у бјекству првостепено су осуђени на деценије затвора.
Све се то догодило највјеројатније због страног притиска, јер судска пракса показује да је број оптужених мањи, а изречене казне блаже, ако је ријеч о домаћим навијачима.
Промјена власти 2012. није донијела ништа ново. Међутим, гробари дочекују Александра Вучића, проглашеног навијача Црвене звезде који је поносан на своју навијачку прошлост, до ножа. Како Вучић постаје премијер, а потом и предсједник, с јужне, навијачке трибине Партизана, о његовом трошку може се чути погрдно скандирање.
Тада се појављује нова навијачка група коју предводи покојни Александар Станковић звани Сале Мутави и његова десна рука Вељко Беливук звана Веља Невоља. Имају занимљиво име "Јањичари", јер су углавном бивши навијачи других београдских клубова. Они попуњавају празнину која је настала јер су челници најјаче фракције "Алкатраз" или у бијегу или у затвору. И трибина је утихнула.
Занимљиво је да Станковић, који је 2013. правоснажно осуђен на пет и по година затвора због организовања криминалне групе која се бавила трговином дрогом, није провео ни дана у затвору. Успјешно је одгодио одлазак на три године на издржавање казне из здравствених разлога, а у међувремену је ишао на утакмице, те са Беливуком учествовао у нападу и премлаћивању возача Милоша Вазуре, тадашњег предсједника ФК "Партизан". Станковић је убијен из ватреног оружја у Бачванској улици, у близини Окружног затвора 2016. године.
Јањичаре преузима Вељко Беливук, који их преименује у "Принципе". Беливук и његова група, уз подршку полицијских званичника, тероришу не само на трибинама, већ и изван њих, док полиција, БИА и тужилаштво окрећу главу. Беливук и његов замјеник Марко Миљковић ухапшени су због убиства Властимира Милошевића у центру Београда 2017. године, али је то завршило фијаско, јер су докази, прије свега ДНК трагови, падали један по један, па се Беливук и Миљковић пуштају као слободни људи.
Беливук ову правну побједу схваћа као да је добио дозволу за лов, а у наредних неколико дана многи људи који су замјерили његовој групи убијени су или су нестали без трага. Заузврат, Беливук пружа људе који су спремни напасти демонстранте или претворити мирне протесте у насилне демонстрације.
Неки припадници обезбјеђења инаугурације предсједника Републике Александра Вучића уједно су и обезбјеђење ноћних клубова које држе "Принципи". Када је полицијски час трајао, и када је шерпа почела да бије, навијачи су били задужени за пењање по крововима и паљење бакљи.
Почетком фебруара полиција је ухапсила Беливука, Миљковића и још тридесетак припадника "Принципа", а у августу је подигнута оптужница која их терети за још пет тешких убистава, трговину дрогом и илегално држање оружја. У оптужници нема активних полицајаца, нема политичара, нема званичника, нема судија, нема тужилаца. Међутим, на први поглед чини се да је држава одлучила коначно ријешити злочинце који су се инфилтрирали у навијаче.
А онда се појавила слика насмијаног министра полиције Александра Вулина са једним од вођа навијача ФК "Рад" Владимиром Ковачевићем Ковачем, који је више пута осуђиван, између осталог, и због посједовања аутоматског оружја. Вулин се правдао да не зна ко је особа с којом се грлио. Затим се појавио видео запис из бара на којем се Ковач опростио и од бившег министра унутрашњих послова Небојше Стефановића.
