Навршило се 19 година од убиства премијера Србије и лидера ДС-а Зорана Ђинђића.
Ђинђић је био први премијер Србије после пада режима Слободана Милошевића 2000. године.
Ђинђић је убијен испред сједишта Владе Србије 12. марта 2003. године.
У првом саопштењу после убиства премијера, Влада Србије је као организаторе и починиоце атентата означила криминалце из такозваног земунског клана, а као коловође групе идентификовала некадашњег команданта распуштене Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорада Улемека Легију, као и вође криминалног земунског клана Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума.
Ђинђић је у једном од последњих интервјуа пред убиство, а након неуспјелог атентата 24. фебруара 2003. године на ауто-путу испред Београдске арене, демантовао тврдње да је са такозваним "црвеним береткама", припадницима ЈСО, склопљен договор да 5. октобра 2000. помогну у збацивању Милошевића у замјену за "неко право изнад закона".
Неколико сати након убиства Ђинђића проглашено је ванредно стање у земљи, које је трајало до 22. априла, када је укинуто на предлог Владе Србије.
Ђинђић је сахрањен 15. марта у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, уз присуство више од 70 страних државних делегација. У погребној поворци на улицама Београда било је више стотина хиљада грађана.
У полицијској акцији "Сабља" ухапшен је атентатор на премијера, бивши помоћник команданта ЈСО Звездан Јовановић, његови помагачи и још неколико припадника те јединице, као и већина припадника земунског клана и других криминалних група у земљи.
У августу 2003. године, подигнута је оптужница против 44 особе за учешће у убиству премијера Ђинђића, а први на листи окривљених, Милорад Улемек Легија, предао се српским властима 2. маја 2004. године.
Суђење оптуженима за убиство премијера Ђинђића почело је 22. децембра 2003. године у Окружном суду у Београду, у Одељењу за борбу против организованог криминала.
Они су 23. маја 2007. године проглашени кривим и првостепеном пресудом осуђени на укупно 378 година затвора.
Ђинђић je рођен 1. августа 1952. године у Босанском Шамцу. Са супругом Ружицом, која је правница, добио је двоје дјеце.
Студије филозофије почео је у Београду, али је био ухапшен и осуђен на годину дана затвора, заједно са групом студената из Загреба и Љубљане, који су се супротстављали ауторитарном режиму.
У Демократској странци био је од 1989. године, као један од њених оснивача и њен најутицајнији предсједник.
После побједе опозиције на локалним изборима, 1997. године, и после сукоба са Милошевићевим режимом, постао је први градоначелник Београда који није био члан комунистичке партије.
