Двије седмице након избора за предсједника Саверзне Републике Југославије који су одржани 24. септембра 2000. и након одбијања тадашње власти у Србији да призна побједу опозиционог кандидата Војислава Коштунуце, Демократска опозиција Србије (ДОС) позвала је грађане на протест, пише Данас.рс.
Први циљ је био СТОП изборној крађи коју је Савезна изборна комисија (СИК) спровела по налогу Слободана Милошевића.
Наиме, за недјељу 8. октобра СИК је припремао други круг предсједничких избора, али је ДОС, који је чинило 18 странака опозиције, ултимативно захтијевао да Милошевић до четвртка, 5. октобра, у 15 часова, призна изборну вољу грађана.
-Ми ни у какав други круг не можемо да идемо, јер бисмо тиме постали саучесници у крађи бирачких гласова. Превара из првог круга не може се поништити другим, петим или ко зна којим кругом- поручио је Коштуница Милошевићу, указујући на масовне протесте и опасност избијања отворених сукоба у Србији.
Други захтјев удружене опозиције био је смјењивање генералног директора, главног уредника и уређивачког колегијума државне телевизије и промјена уређивачке политику како би се омогућило објективно информисање грађана о збивањима у Србији.
Такође, ДОС је захтијевао и пуштање свих гражана ухапшених због противљења режиму Слободана Милошевоћа и изборне крађе.
Већ током прије поднева 5. октобра су се слиле стотине хиљада грађана на београдске улице. Стижали су са свих страна Србије, упркос блокадама и упорности Милошевића да истраје на“другом кругу”.
Признање пораза
По истицању времена заказаног за признавање изборне крађе, око 15:30 велика група незадовољних грађана кроз прозор је ушла у зграду Скупштине, док је полиција сузавцем растјеривала људе окупљене на платоу испред зграде.
Неуспјешно, јер је око 16:00 још једна група грађана ушла у парлемент, овог пута степеницима, па на главни улаз одакле су се повукли полицајци који су бранили пролаз.
Услиједили су сукоби у околним улицама, демонстранти су демолирали неколико полицијских возила у Косовској улици иза парламента, а и зграда је девастирана.
Према информација које су касније постале јавне, командир београдске полиције око 17 часова затражио је разговор са представницима ДОС-а, а сат касније и припадници полицијске станице у оближњој улици Мајке Јевросиме положили су оружје и дио се прикључио демонстрантима.
Најжешћи сукоби су били у Таковској испред зграде Радио-телевизије Београд (сада РТС). И та зграда је касно после подне запаљена, а генерални директор Драгољуб Милановић само је захваљујћи присебности неких демнстраната избјегао линч.
Новоизабрани предсједник СРЈ Војислав Коштуница обратио се предвече грађанима са терасе Скупштине града Београда, а потом и преко РТБ-а.
ДОС је формирао Кризни штаб за кључне функције у земљи у координацији са новим предсједником, а представници ДОС-а разговарали су током ноћи са челницима државне и јавне безбједности.
Сјутрадан 6. октобра Милошевић се обратио јавности и званично признао пораз на предсједничким изборима, па је већ 7. октобра Војислав Коштуница положио предсједничку заклетву.
Кључни момент за успјех протеста, али прије свега избјегавање већег сукоба био је прелазак специјалних полицијских снага на страну демонстраната.
У нередима је повријеђено је 65 људи.
Тај прелазак је и данас обавијен велом тајне, једино што се поуздано зна јесте да су су дан раније сусрели Зоран Ђинђић и један од каснијих атентатора на њега Милорад Улемек Легија и да је постигнут договор да специјалци не дејствују.
У демонтрацијама је страдала Јасмина Јовановић (39) из Велике Плане, која је пала под точкове камиона. а Момчило Стакић из Крупња преминуо је од последица срчаног удара.
Мантра 6. октобар
Убрзо после губитка савезне власти, Социјалистичка партија Србије изгубила је и на републичким изборима 23. децембра исте године, а Зоран Ђинђић је након њих постао, како се то каже, први демократски изабран премијер.
У међувремену од 25. октобра 2000. до 25. јануара 20001. Србијом је руководила Привремена влада на чијем челу је био Миломир Минић (СПС), а чинили су је СПС-ДОСИ СПО.
До тада највећа опозициона партија Српски покрет обнове Вука Драшковића на септембарским изборима није била дио ДОС-а, иако је ДОС и настао на иницијативу Драшковића и Ђинђића.
Прва велика пукотина у ДОС-у после доласка на власт настала је крајем децембра поводом неслагања ДСС са новим Законом о раду, а резултирала је изласком Коштуничиних демократа из владајуће коалиције.
Зоран Ђинђић је преминуо 12. марта 2003. и према мишљењу многих од активних учесника 5. октобра, тада су заустављене реформе.
Питање које је већ 6. октобра 2000. почело прво тихо, а касније све гласније да се поставља, јесте управо то „гдје је 6. октобар“, јер критичари тврде да су петооктобарци издали 5. октобар и његове тековине. Често се, међутим, заборавља какву је Србију ДОС преузео од тзв. црвено-црне коалиције СПС-СРС, потпуно девастирану, празне државне касе, презадужену, искључену из свих међународних инстутиција сем УН, и завађену са готово читавим свијетом, а посебно са регионом који је још видао ратне ране.
Под Ђинђићевим вођством Србија је започела политичке и економске реформе и изградњу институција.
Са мање и више успјеха и неуспеха то је настављено и касније, све до велике смјене власти маја 2012.
Иако се 12. март 2012. може сматрати даном коначног распада ДОС-а, неки од политичких страака и лидера и у наредним годинама су били дио владајуће коалиције коју је предводио ДС.
Тврди петооктобарци пораз 5. октобра виде у коалицији направљеној после избора 2008. када се Демократској странци прикљуио СПС као дио владајуће коалиције.
Потребно је много времена, простора и добре воље да се на питање “гдје је 6. октобар” одговори рационално и тачно и несумњиво то ће се једном урадити и тек онда ће се моћи правило да валоризују домети 5. октобра.
