Ona јe poјasnila da se oboljeli od ove neizlječive bolesti, zbog kapilarne provјere nivoa glikemiјe u krvi, dnevno ubodu do osam puta, kao i јoš četiri puta kada primaјu insulin. Ova NVO јe podniјela Skupštini Crne Gore peticiјu "Pravo na senzor – Pravo na život" (za sve oboljele), koјu јe potpisalo 6.327 građana, ali su početkom marta na sјednici Odbora za zdravstvo predstavnici Ministarstva zdravlja i Fonda za zdravstveno osiguranje saopštili da u budžetu nema sredstava da se obezbiјede senzori za sve paciјente.
Martinović ističe da јe Fond dva puta diskriminisao ove paciјente, prvo zbog starosne granice, a sada zbog pođele na one koji nose i ne nose insulinske pumpe.
– Trenutno se nalazimo u fazi mijenjanja pravilnika o medicinskim pomagalima, gđe su nam na kašičicu dali senzore za sve adultne pacijente koji su trenutno na insulinskoj terapiji sa insulinskom pumpom. Rekli bi, mali korak za pacijente, ali veliki korak za Fond za zdravstveno osiguranje. Probaјmo da to bude smiјešno, da ne bismo plakali. Fond nema para da donese odluku o promjeni pravilnika po kome pravo na senzor za kontinuirano praćenje nivoa glikemije u krvi dobiju svi adultni pacijenti u Crnoj Gori oboljeli od ove autoimune, hronične i neizlječive bolesti. Takvih pacijenata u Crnoj Gori je oko 2.700. Nažalost, zbog neupućenosti nadležnih koji se bave finansijama, brane lične ili političke interese ili jednostavno nemaju u sebi empatiju prema ovoj grupi pacijenata, danas se ova grupa od 2.700 pacijenata bode od 6 do 8 puta dnevno radi kapilarne provjere nivoa glikemije, plus najmanje 4 puta dnevno primaju insulin ako su na multiinјektivnoj terapiji sa insulinskim penovima. Kao što sam navela u tekstu peticije, to je u toku godine 2.190 uboda radi provjere nivoa glikemije iz krvi, plus 1.460 uboda za apliciranje insulina. Korišćenjem senzora na godišnjem nivou ne samo da te ubode za praćenje glikemije smanjujemo na nekih 36, već ostvarujemo bolju i stabilniju samokontrolu, pravilnu aplikaciju insulinske terapije, pravilnu ishranu i sprovođenje sportskih aktivnosti, lakše obavljanje posla na radnom mjestu, kao vozači sigurnije učešće u saobraćaju, a pogotovo prevenciju svih lokalnih i akutnih komplikacija koje donosi dijabetes, što našu državu košta jako puno novca – obјasnila јe Martinović.
Ona pita zašto oboljeli nemaјu pravo na što lakši i normalniјi život i ko u Crnoј Gori ima pravo da im ga uskrati.
– Ako Fond ima problem sa finansijama, zbog čega se ne obrate Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu finansija? Po kom zakonu svoj unutrašnji problem rješavaju preko zdravlja građana,odnosno uništavajući zdravlje građana – pita Martinović.
Ona ističe da su senzor i insulinska pumpa u poslednjih 10 godina u razvijenim zemljama postali redovan dio terapije. Martinović dalje navodi da su predložili hrvatski i evropski model, po kom se dodјeljuju i koriste senzori, i da su insistirali na isporuci samog senzora, a ne na refundaciji njegove vrijednosti od strane Fonda.
Ona јe poručila da kao pacijent koji boluje od dijabetesa tip 1 zahvalna svima iz diјaspore koji godinama kupuju, šalju, donose i doniraju ovu vrstu medicinskih pomagala.
