Колико је црногорско друштво подијељено показује, вјеровали или не, и традиционална прослава краја школске године у основним школама широм Црне Горе. За разлику од старијих генерација које су се прскале водом, цијепале свеске и вјежбанке, нове генерације иду да славе провоцирајући испред манастира или пјевајући, уз бакљаду, политичкме пјесме.
Тако су јуче ученици Основне школе Његош са Цетиња крај школске године и полуматуру славили тако што су шетали испред Цетињског манастира, звиждећи и узвикујући псовкле према сједишту Митрополије црногорско - приморске и манастиру у којем су мошти Светог Петра Цетињског, рука Јована Крститеља, честица Часног крста... Веома чудна прослава.
Ученици Основне школе Бранко Божовић у Подгорици, међутим, нису ишли нигдје ван школе да би неког провоцирали, али су испред школе направили бакљаду и умјесто ђачких пјесама, и ситних несташлика, коју су до скоро били традиција, пјевали су пјесме о Косову. Слично је било и испред Основне школе Марко Миљанов у Бијелом Пољу.
Сви ти снимци се могу наћи на друштвеним мрежама са веома различитим коменатрима. Корисници друштвених мрежа једне куну, друге благосиљају, једнима аплаудирају, а због других негодују и тако у бескарај, али нико да изрази забринутост чиме се то баве наша дјеца.
Подијелили смо Црну Гору толико да ни најбезазленије прославе више не могу проћи без политичких порука, па чак, ни када их организују осносвци, једва петанаестогодишњаци. И док можемо да себи дозволимо да имамо двије Црне Горе, двије Академије наука, дијаспоре, цркве и ко зна шта све дупло, подијељено, а ништа цјеловито и чврсто, јасно је да немамо тај луксуз да нам дјеца, од рођења, буду располућена нашим подјелама. Али управо то чинимо.
Док је свако треће дијете у Црној Гори, према подацима УНИЦЕФ-а, у ризику од сиромаштва, а очекује се да ће се тај број, због короне и економске кризе, и повећати, само смо сложни у томе да смо несложни.
И замислите какви ће бити ови наши полуматиуранти широм Црне Горе, када буду матуранти, студенти и када преузму одговорност за породицу и државу. Како ће они васпитати своју дјецу када смо им ми створили овакву атмосферу у којој расту?. Треба да страхујемо и треба да се плашимо. Себе прије свега.
