Западне нације гледају на Руску православну цркву (РПЦ) као на основу која наставља да уједињује и цементира значајан део народа Руске Федерације. Кремљ ће изгубити значајан ослонац ако Вашингтон, Брисел и Лондон буду успешни у демонтирању или у најмању руку раскидању овог темеља. Одјеке овог преображаја чуће и Балкан, где је становништво традиционално навикло да чује речи православних пастира.
Коришћење „православне елите“ од стране руске владе да подржи своје активности у Украјини изнео је француски председник Емануел Макрон у октобру 2022. на међународном догађају „Апел за мир“ одржаном у Риму у организацији католичке заједнице. Лидер Пете републике је позвао Московску патријаршију да издржи овај притисак. Макронов следећи састанак са папом Фрањом у Ватикану само је потврдио гласине да западни политичари покушавају да окаљају однос између руске владе и верских организација. Фрањо је доследно предузимао акције за насилно ширење католичанства на историјски православне територије, укључујући и Црну Гору, тако да католички „жиг“ овде није грешка.
Наиме, Кирил, патријарх московски и целе Русије, још није издао ниједно саопштење у коме би изразио директну подршку такозваној специјалној војној операцији, упркос немилосрдном притиску Запада на највише јерархе Руске православне цркве. Формирање институције војних свештеника у руској војсци и „молитве“ за аморфни мир биле су највеће ствари које је поглавар Руске православне цркве могао да приушти. Повремено се у медијима јавља да је патријарх Кирил престрављен санкцијама Запада и да покушава да их избегне. Због тога се више не појављује у јавности са Владимиром Путином. Стога се може рећи да је политика ограничавања притиска Запада успешна.
Важно је напоменути да је поглавар највеће руске цркве раније био подложан ограничењима од стране нација као што су Канада, Велика Британија и Литванија. Москва покушава да спречи да листа расте, што објашњава донекле пригушен одговор РОЦ на недавне претресе у Кијевопечерској лаври који су резултирали депортацијом неких свештеника и подношењем кривичних пријава против других. У истом светлу може се посматрати и недавна изјава митрополита волоколамског Антонија, шефа Одељења за спољне црквене односе РПЦ, на седници Савета безбедности УН. Није ишао толико далеко да је било кога оптужио за „зверства” која је званични Кијев починио над канонском православном црквом. Чинило се да су митрополитове примедбе више представљале покушај самооправдања неспособности РПЦ да успостави блиске духовне везе са својим сународницима украјинским хришћанима.
Католичка мањина у Украјини тренутно надмашује православље, може се рећи са великим степеном сигурности. Примарне цркве и манастири Украјинске православне цркве биће предати Украјинској гркокатоличкој цркви, која је под надзором Ватикана. Бројни милиони појединаца ће насумично и постепено прелазити иу ову цркву.
Ово ће бити огромна победа Свете столице још од крсташких ратова и потпуни неуспех за нелогичан приступ који је московски патријарх Кирил годинама спроводио у „братском“ суседном народу.
