Породично насиље је проблем цијелог друштва и не може се ријешити само строгим законом и казнама, већ прије свега добро осмишљеним програмима рада са насилницима, јер без психосоцијалног третмана насилника и рада са њима не можемо имати квалитетну и свеобухватну борбу против насиља, јавља ПР Центар.
То је саопштено на конференцији “Здравствени сектор у превенцији и заштити од насиља у породици”, у оквиру пројекта “Здравље има род”, који реализују СОС телефон за жене и дјецу жртве насиља Подгорица и НВО Бона Фиде Пљевља у сарадњи са Министарством здравља, а уз финансијску подршку Делегације Европске уније у Црној Гори и Министарства јавне управе, дигиталног друштва и медија Црне Горе.
Директорица НВО Бона фиде Пљевља, Сабина Таловић, рекла је да се пројектом жели постићи унапређење одговора здравственог система на насиље у породици кроз пружање свеобухватних здравствених услуга жртвама насиља и прикупљање података о преваленци, факторима ризика и посљедицама на здравље, као и успостављање програма психосоцијалног третмана за починиоце насиља.
-Сврха пројекта "Здравље има род" је да се ојача стратешко партнерство и међусекторска сарадње ОЦД и здравствених установа, побољшају институционални механизми заштите жртава насиља у породици у здравственом систему као и да се обезбиједе услови за системско образовање и стручно усавршавање здравствених радника и радница како за рад са жртвама насиља тако и за рад са починиоцима насиља- казала јеТаловић.
Директорица СОС телефона Подгорица, Биљана Зековић, истакла је да је Свјетска здравствена организација (СЗО) насиље над женама прогласила приоритетним јавноздравственим проблемом који захтјева енергичну акцију усмјерену ка његовом сузбијању и престанку.
Здравствени радници/е су, како је казала Зековић, чешће од осталих стручњака у ситуацији да препознају случај насиља у породици јер најчешће први долазе у контакт са злостављаном особом.
-Самим тим, непоходно је да имају довољно знања о специфичним потребама таквих пацијената/киња, начину откривања насиља као узрока повреда или тешких менталних и соматскох обољења, третману акутних повреда из насиља као и њиховом детаљном описивању у медицинској документацији, што је веома значајно за даљи третман случаја у суду, полицији, и другим институцијама у процесу заштите жртве и санкционисања насилника- рекла је Зековић.
Указала је да је од кључне реформе законодавства у области заштите од насиља у породици започете 2010. године усвајањем Закона о заштити од насиља у породици, до данас, дошло до значајног напретка у раду правосудних органа, полицијских и социјалних служби.
-Међутим, област здравства као кључног чиниоца заштите и третмана жртава остала је запостављена, што проузрокује озбиљне посљедице по цјелокупан процес заштите жртве. Због тога је било неопходно јачати капацитете здравствених радника на основу родно утемељених принципа рада са жртвама насиља, успоставити квалтетну мултисекторску сарадњу на локалном нивоу, информисати здравствено особље, али и цјелокупну заједницу о могућностима заштите од насиља у здравственом сектору, што се кроз наведени пројекат и постигло у великој мјери- истакла је Зековић.
У циљу јачања стратешког партнерства и међусекторске сарадње организација цивилног друштва и здравствених установа формиран је, како је рекла, координациони одбор пројекта који чине представници Министарства здравља, организација укључених у реализацију пројекта и независни експерти.
-Такође, потписан је меморандума о сарадњи са Министарством здравља са јасно разрађеним улогама и одговорностима у процесу заједничког дјеловања. Израђена је студија кроз коју је извршена анализа механизама заштите и подршке женама са искуством насиља у породици у здравственом сектору. На основу студије израђен је предлог за побољшање законодавног оквира и праксе у здравственом сектору који је презентован у четири црногорска града- рекла је Зековић.
Припремљена је, како је додала, секторска анализа за област насиља над женама која би требала бити кључна за одређивање циљева и мјера које би Министарство здравља требало подржавати кроз рад нво сектора убудуће.
-СОС Подгорица и Бона Фиде су формирале експертску групу која ће радити на изради предлога за измјене и допуне законодавног оквира и израдиле су програме обука за здравствене раднике и раднице за рад са женама са искуством насиља, али и са починиоцима насиља- навела је Зековић.
Генерална директорица Директората за здравствену заштиту, фармакологију и регулисане професије у Министарству здравља, др. Слађана Ћорић, казала је да је насиље над женама проблем забрињавајућих размјера, присутан у свим земљама свијета.
-Поред очигледних здравствених посљедица, партнерско насиље често има озбиљне негативне утицаје на емоционалну и социјалну добробит цијеле породице. Дјеца из домаћинстава у којима је присутно насиље могу показивати повећану стопу емоционалних и проблема у понашању, што може да доведе до раног напуштања школе, незапослености, преступничког понашања младих, ране трудноће и других негативних посљедица- указала је Ћорић.
Према њеним ријечима, урушено здравље жене изазвано насиљем представља и економски проблем, зато што повлачи трошкове дијагностике, лијечења и опоравка, социјалних и правних услуга, али и изгубљених зарада због смањења радне способности жртве.
-С друге стране, уколико се починиоцима насиља не пружи адекватан третман кроз дјеловање здравственог система, заједно са правосуђем и социјалном заштитом, настаће вишеструке посљедице проузроковане наставком насилничког понашања. Правилан третман жртве и починиоца у здравственом систему може сасвим сигурно да умањи посљедице и да превентивно смањи ризик од наставка насиља- казала је Чорић.
Истакла је да је потребно водити рачуна да медицински третман буде само један у укупном пакету сервиса који су усмјерени на починиоце насиља, јер само „оздрављење“ не подразумијева и престанак насилничког понашања.
-Због свега наведеног Министарство здравља је исказало спремност да се на посебно обзиран начин посвети овој проблематици и то на различитим нивоима. Прије свега стварањем институционалних мехамнизама за подршку жртвама, што подразумијева и рад са починиоцима насиља, као и јачањем сопствених капацитета да одговоре на потребе жртава насиља . Стим у вези у свим Центрима за ментално здравље формирани су тимови за рад са починиоцима насиља који чине психијатар, психолог, социјални радник и медицинска сестра- рекла је Ћорић.
Додала је да су створени услови за системско образовање и стручно усавршавање запослених здравственом сектору, а стручњаци који спроводе програм за починиоце насиља морају, како је објаснила, бити прије свега сензибилисани по питању насиља над женама и познавати основне принципе рада са жртвама.
Едукација запослених у здравству биће спроведена у наредном кварталу. У истом периоду биће финализоване и смјернице за рад са починиоцима насиља, што ће допринијети да се мјере психосоцијалног третмана које изричу судови на адекватан начин спроводе у пракси.
Психолошкиња СОС телефона Подгорица, Николина Бољевић, појаснила је да су програми рада са починиоцима насиља превентивни програми, који са једне стране, имају за циљ да помогну починиоцима да промијене своје ставове и насилно понашање, а са друге стране, да спријече понављање насиља у породици или партнерском односу.
-У свим програмима, сигурност и потребе жртава насиља су приоритет, а крајњи циљ програма је да се спријечи понављање кривичног дјела и утиче на успешну реинтеграцију починилаца у заједници, без обзира на то да ли жртва остаје у заједници са починиоцем или не- казала је Бољевић.
Указала је да је рад са починиоцима насиља важан јер жена у највећем броју случајева обнавља заједницу са починиоцем и насиље се наставља, мушкарац улази у нову заједницу у којој најчешће понавља насиље.
-Још једна ставка у којој се огледа значај рада са починиоцима јесу и новчане казне, које негативно утичу на цијелу породице и често нису ефикасне у смислу промјене понашања. И на крају имамо и тај моменат гдје судски поступци и затворске казне много више да коштају државу него што би је коштали програми и спровођење третмана- рекла је Бољевић.
Промјене настале код починилаца насиља услед користења третмана огледају се кроз стицање увида и прихватање одговорности за своје понашање, усвајање самоконтроле понашања, учење социјалних вјештина за конструктивно решавање сукоба, мењање увјерења која доприносе успостављању насилног односа, побољшање родитељеског односа према дјеци, као И побољшању дијела који је најкомплекснији а то је промијена ставова о родним улогама које доприносе насиљу у породици.
Казала је да је према подацима Министарства правде за посљедњих седам година изречене само 34 мјере психосоцијалног третмана.
