Невладино удружење (НВУ) "Жене Бара" покретач је и учесник многих акција за помоћ. Њихова снага је у јединству и заједничкој жељи да помогну унесрећенима. Иако суочене са бројним оптерећењима сугарађана, од којих многи не живе живот достојан човјека, поносне су на своја дјела. Тренутно спремају оброк за 250 корисника, а помажу 11 бескућника.
Према ријечима предсједнице овог удружења Љиљане Вујовић, та организација функционише као породица.
– Желим да нагласим да су врата Народне кухиње широм отворена за нове волонтере, за нову енергију, за нешто што заједнички можемо пружити овом граду. Бар је постојањем овог удружења, сигурна сам, много добио – каже она и додаје да је услуге Народне кухиње да сада користило 12 бескућника.
– До скоро је корисник био и Херцеговац Саво Пантић, који се 1992. године као избјеглица доселио у Бар. Он је све ово вријеме под шатором, али га је ових дана у Билећу вратио његов друг из дјетињства Бранко Мандрапа. Бескућници свакодневно долазе на наша врата. Тешке су њихове приче. Рецимо, један од њих живи у напуштеном објекту на жељезничкој станици, други је добио подрум за становање од једног нашег суграђанина – прича Вујовић.
Истиче да се бескућници жале, кажу да не знају кад им је горе, зими или љети.
– Ми не знамо да ли им још неко помаже осим нас. Али из њихових уста то нисмо чули. Вјероватно да нема таквих, јер су они код нас сваког дана. Ових дана сви помажемо Украјинце, нажалост знамо што се тамо дешава. Ипак, ми имамо првенствено наше "Украјинце", међу нашим народом, који су у нашем граду и по десетак година, понеки чак и више, који немају цента у џепу и који гладују. Жао нам је сваког, али су наши бескућници без основних услова за живот и изгледа препуштени само нама – казала је Вујовић
Ово удружење постоји већ четири године, а у новембру ће бити четири године како постоји и Народна кухиња.
Како истиче, из буџета Општине Бар добијале су по 15.000 еура на годишњем нивоу. Прошле године су добиле још 10.000, а колико су у сазнању, ове године требало би 25.000 еура.
– У удружењу има нас 21 жена, од којих су само четири осигуране, и новац који добијемо из Општине иде за њихове плате. Остале жене из удружења, међу њима и ја, чисти смо волонтери. Народна кухиња није само мјесто гдје се дође по оброк. Нисмо ми ту искључиво да бисмо од хуманих људи прибавили намирнице, гардеробу и слично и подијелили их. Ту смо да их саслушамо, дио смо њиховог свакодневног живота, судбине, и они знају да је то мјесто сигурна лука за многе. Бескућници немају ни кућу, ни дом, ни кров, ни оброк, ни најосновније ствари које сваки човјек треба да има. Зато апелујемо на све институције да обрате пажњу на те људе, они немају основне услове за живот у 21. вијеку. То су људи који живе око нас, то су наши суграђани, и њима треба омогућити живот достојан човјека. Због тога стално апелујемо за помоћ – поручује Вујовић.
