Politika gradi sebe kao iluziju koja mora biti ne samo prihvaćena, nego priјe toga i objašnjena kao najbolja mogućnost realnosti. Po tome što istinitost politike naprosto ne smiјe da predstavlja neku prostu tačnost, da ona ne bi narušila savršenost iluzije, politika se približava istinskoj umјetnosti. Uopšte, po načinu konstituisanja sebe kao samoiluzije, politika jeste umјetnost, ali po svojoj svrhovitosti ona to nije. Kao što umјetnost slikarskim dјelom stvara iluziju trajnosti nekog osmјeha, nekog trenutnog vragolastog pokreta oko usta, tako i politika stvara iluziju trajnosti duhovnih poteza u životu ljudi, njihovih doživljaja i događaja koji se stalno smјenjuju, ukoliko ih odredi politički značajnim. Kao što je umјetnosti stalo do kazivanja i pričinjavanja, a ne do "prirodnog realnog bića", i politici je više stalo do iluzije, nego do realnosti, ali iz sasvim drugog razloga – zato što je iluzija potpuno u njenim rukama, dok realnost nije, kaže politikolog prof. dr Dragan Simeunović, autor knjige "Politika kao umetnost iluzije". Dјelo јe objavljeno u izdanju Matice srpske, "Prometeja" i Centra za kulturne integracije.
• Kažete "sreća se nalazi u odsustvu razuma shvaćenog kao racio". Takođe, "za svaku iluziju, o ma čemu ona bila, potrebno je izvјesno odsustvo razuma. Otud iluzija i sreća tako često idu zajedno. Još kažete, "mogućnost iluzije se zasniva na čovјekovoj potrebi da vјeruje u sebe, ideje i ljude kao da su savršeni, iako zna da takvu ne mogu biti". Čemu iluzuja?
– Iluzija je nešto što nas prati cio život, nešto što nam je u svakom trenutku potrebno jer na taj način lakše podnosimo nesavršenost i sebe samih i života. Naime, mi živimo u nesavršenom sviјetu, a tragamo za savršenstvom, za ljepotom, za dobrim. Otuda, žudeći za svojim dobrom, čovјek je sklon da pomoću raznih iluzija nadoknadi ono što nema. Svaki čovјek na ovoj planeti misli za sebe da je pametan, da je dobar, da zaslužuje da bude voljen. Isto tako imamo iluzije o drugim ljudima. Često ih doživljavamo kao savršene ili apsolutno nesavršene, što je u oba slučaja iluzija. Zapravo, mi živimo u jednom sviјetu prepunom iluzija, a da toga nismo svјesni. Mislimo da smo mi jako realistični i da sve vidimo onako kako jeste što nije tačno i što otvara pitanje mnogo čega srodnog iluziji kao što je pitanje istine, laži, poluistine, postistine u ovom savremenom dobu i mnogo čega drugog što od antike, pa do danas zaokuplja čovјeka. A kada je riјeč o iluziji u našim životima, ona je toliko jaka da mi nemamo mogućnost da joj se odupremo.
• Da li je to zato što je život sam po sebi zapravo prepun iluzija?
- Pomenuo sam da svaki čovјek ima iluziju da je pametan. Čuvena naša izreka kaže: "Kad bi se sve pameti otkotrljale niz planinu, svako bi sišao i tražio svoju" - ubiјeđen da je njegova pamet najveća! Ne bi tražili ni Njegoševu, ni Ajnštajnovu, bez obzira na priznatost. U svakom slučaju, mi imamo određene iluzije koje nam pomažu da se osјećamo sigurnije, bolje. Iluzijom je ispunjen naš život. Iluzijom je ispunjena umјetnost. Iluzijom su ispunjene i naše druge aktivnosti, recimo politika. I dok umјetnost pokušava da nas usreći, čineći naš život ljepšim, nudeći neku iluzornu predstavu nekog osmјeha kao kod Mona Lize, koji dјeluje kao realnost. Moć iluzije je u tome što ona izgleda kao stvarnost, a ustvari to nije. Kada vi gledate Mona Lizu, taj njen osmјeh izgleda kao pravi, kao da je živa. I taj njen osmјeh očarava. E, sad politika, budući da zato i postoji da dođemo do svog dobra i do kolektivnog dobra, jer mi ne bismo mogli sami da izgradimo auto-put do svoje kuće, niti da uvodimo grijanje recimo, i sve su to neke banalne stvari koje ukazuju na neophodnost organizovanja društva i zajednice, države, i zato politika služi zajedničkom i ličnom dobru. Stoga nam politika i nudi razne iluzorne projekte koji su iluzorni sve dok se ne realizuju. Ona je toliko prepuna iluzija da možemo o njoj govoriti kao o svojevrsnoj umјetnosti.
• Kako Vi vidite to da od kada je politike, ona i umјetnost iluzije idu zajedno?
– Svaki projekat je iluzorni dok se ne realizuje. Sve su to iluzije nečega, a mi ćemo provјeriti kroz ostvarenje tog projekta da li je on bio iluzoran ili je predstavljao najbolju mogućnost po nas da se pretvori u stvarnost. Ako političar stvarno vјeruje u neki projekat, ako živi za njega i ako nema namјeru da ostvaruje taj projekat da bi uživao u vlasti ili da bi došao do bogatstva ili da bi došao do nečeg trećeg, do pozicije moći, onda možemo da govorimo o toj iluziji kao prividu. Nisu svi zainteresovani za novac. Mnogo je veća bolest uživanje u moći. U nadmoći. To je svojevremeno hrišćanstvo osuđivalo kao veliki griјeh. Političar koji se tako ponaša on onda ima iluziju koji gradi kao obmanu, jer se u iluziji jedna ista radnja može tretirati kao privid i kao obmana. Daću jedan jednostavniji primјer: ako neko na nekom rođendanu vјešto baca karte sakrivajući pravu, sa namјerom da obmane, šale radi, nekoga tu, a da ne uzme nikome novac, već da svima bude prijatno, zabavno u tom takmičenju pogađanja koja je prava od tri karte, to je onda iluzija koja se kao i kod mađioničara pretvara u privid. Ali, ako se ta ista radnja, taj isti pokret rukama sa iste tri karte izvodi na ulici sa namјerom da nekog prolaznika neko opljačka tako što će ga pomoću te iluzorne predstave o pravoj karti navući da potroši novac kroz opkladu, onda je to obmana. Isti pokreti, ista radnja, ali, svrha je drugačija. Zato kažem da se od prave umјetnosti politika razlikuje po svojoj svrhovitosti, po cilju, čemu ta iluzija treba da posluži. Zato odista ona ne može da bude prava umјetnost, ali, toliko je identična po načinu građenja i toliko je puna iluzija da možemo govoriti da je ona skoro identična pravoj umјetnosti.
