Školu je otvorio i prvi učitelj bio pop Nešo Joksimović, sin popa Mirka, takođe iz ovog sela. Škola je radila u drvenoj zgradi u bašti ispod popovske kuće.U početku je imala 17 đaka sa Gorica i iz okolnih sela. Među prvim učenicima bili su Lazar Joksimović, Milija Kojović, Stana Joksimović, braća Ćirović iz Mataruga, Kljajević iz Bliškova, Šestović sa Gusina brda. Djeca su učila zemljopis, društvo, pismenost, istoriju srpsku, domaćinstvo, crkveno pojanje ...

Škola je radila nepune četiri godine, a onda je pop Nešo pobjegao u Stožer jer su Turci spremali njegovo ubistvo. U Stožeru je obnovio rad škole, čiju zgradu su Turci dva puta palili. Škola na Goricama ponovo je obnovljena 1963. godine, prvo u privatnoj kući Novaka i Novice Joksimovića, a od 1965. godine u novosagrađenoj školi na zemljištu koje je poklonila porodica Kojović.

– Škola je prestala sa radom jer nema učenika u selu. Poslednja učiteljica bila je Goca Joksimović. Iz ove škole izašlo je 86 učenika koji su stekli više i visoko obrazovanje svih smjerova, od čega dva doktora nauka, a jedan učenik je završio tri fakulteta. Srednje obrazovanje steklo je preko četiristo učenika. Kada je 1963. godine obnovljen rad škole, brojala je 65 učenika i radila su dva učitelja. Preko 40 godina u školi je radio učitelj Milan Gluščević. Bivši učenici škole su na zid škole prije deset godina postavili mermernu tablu u znak sjećanja na svoje učitelje popa Neša i uča Milana. Škola samuje, ne vidi se više od stabala smrča, jela i borova koje je učo sadio sa đacima. Više je niko i ne posjećuje, dvorište se ne kosi. Sve propada i polako ide u zaborav – kaže jedan od znamenitijih Goričana, advokat i književnik Miladin Miki Joksimović.

Miladin Miki Joksimović

foto: Milovan Novović, Dan

Prije nego što su bivši uče­ni­ci ove ško­le i potomci po­pa Ne­ša Jok­si­mo­vi­ća i Mi­la­na Glu­šče­vi­ća prije deset godina ot­kri­li spo­men- plo­ču po­sve­će­nu nji­ma dvo­ji­ci na Go­ri­ca­ma, u Pa­vi­nom Po­lju je ot­kri­ven spo­me­nik uči­te­lju Glu­šče­vi­ću.

Ka­ko je ka­zao Jok­si­mo­vić, pop Ne­šo Jok­si­mo­vić je bio pr­vi uči­telj u Vra­ne­šu, ko­ji je još 1894. go­di­ne otvo­rio ško­lu u ovom uda­lje­nom se­o­skom mje­stu. Ško­la je ra­di­la do 1904. go­di­ne i u njoj je bi­lo 12 đa­ka. Po­tom je tur­ska vlast za­bra­ni­la rad ško­le, ta­ko da je ona pre­se­lje­na na Sto­žer.

– Na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta, tač­ni­je 1953. go­di­ne, Mi­lan Glu­šče­vić je do­šao da uči­te­lju­je u Go­ri­ca­ma i tu je ra­dio če­ti­ri i po de­ce­ni­je, do 1995. go­di­ne. Pr­ve dvi­je go­di­ne đa­ci su na na­sta­vu do­la­zi­li u pri­vat­nu ku­ću No­va­ka i No­vi­ce Jok­si­mo­vi­ća – ka­zao je Jok­si­mo­vić.

Tiosav Kojović

foto: Milovan Novović, Dan

O Mi­la­nu Glu­šče­vi­ću sa velikim poštovanjem priča i Ta­di­ša Ta­le Le­ko­vić iz Lekovine, jedan od najuglednijih stanovnika Vraneša, ko­ji je ta­ko­đe bio uči­telj i ra­dio je s Glu­šče­vi­ćem.

– Učo, ka­ko smo ga svi zva­li, bio je naj­bo­lji uči­telj i bi­lo je pra­vo za­do­volj­stvo ra­di­ti s njim. Bi­la mu je že­lja da se u ško­li u Go­ri­ca­ma po­sta­vi bi­sta nje­go­vom pret­hod­ni­ku po­pu Ne­šu Jok­si­mo­vi­ću, ka­ko bi se na taj na­čin sa­ču­va­lo od za­bo­ra­va sve što je on ura­dio u svo­joj mi­si­ji pro­svje­ti­telj­stva na ovim pro­sto­ri­ma – rekao je Le­ko­vić.

Ističe da je pop Nešo pro­svje­titeljskim radom osvi­je­tlio Vra­ne­šku do­li­nu i zna­njem i obra­zo­va­njem pro­ši­rio vi­di­ke broj­nim ge­ne­ra­ci­ja­ma s tog pro­sto­ra.

– Zbog vre­me­na u ko­jem se ži­vje­lo, ni­je mu oda­ta za­slu­že­na pa­žnja. Bi­lo je ra­ni­je do­sta ne­ra­zu­mi­je­va­nja i ni­je do­zvo­lje­no da se nje­gvoa bi­sta po­sta­vi u ško­li i da se pod­ruč­no odje­lje­nje Osnov­ne ško­le "Mi­lo­van Je­lić" iz Pa­vi­nog Po­lja zo­ve po po­pu Ne­šu Jok­si­mo­vi­ću – ka­zao je Le­ko­vić.

Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, ide­ja o po­sta­vlja­nju spo­men-plo­če po­te­kla je od Učo­vih ne­ka­da­šnjih đa­ka sa Go­ri­ca Mi­la­di­na Jok­si­mo­vi­ća, Mom­či­la Ko­jo­vi­ća i Du­ške To­ma­še­vić, uda­te Žu­rić.

Neda jedini učenik osnovne škole u plužinskom selu Dubljevići

Spo­men-plo­ča je i svojevrsni putokaz pomirenja, jer na njoj za­jed­no, je­dan do dru­go­ga, pop Jok­si­mo­vić, po­red ko­jeg je krst, i Učo Glu­šče­vić, kraj či­je fo­to­gra­fi­je je ugra­vi­ra­na pe­to­kra­ka.

– Pop Ne­šo je bio sve­šte­nik ko­ji je otvo­rio ško­lu, a učo ko­mu­ni­sta po opre­dje­lje­nju. Na­ma, nji­ho­vim đa­ci­ma, to ni­šta ne sme­ta. Pop Ne­šo je svo­je uče­ni­ke učio ro­do­lju­blju i on je tu svo­ju mi­si­ju pla­tio ži­vo­tom. Umro je u naj­stra­šni­jim mu­ka­ma to­kom Ra­o­nić­ke bu­ne, či­ji je bio or­ga­ni­za­tor, ka­da su mu Tur­ci u Vra­ne­šu ži­vom odra­li gla­vu. Na dru­goj stra­ni, Mi­lan Glu­šče­vić je imao sre­ću da ži­vi i ra­di u slo­bo­di. Na ovaj na­čin smo se odu­ži­li dvo­ji­ci uči­te­lja ko­ji su obi­lje­ži­li pro­svjetu u Go­ri­ca­ma – is­ta­kao je Mi­la­din Jok­si­mo­vić.