Umјesto da im naјveća briga budu školski zadaci i kako savladati broјne lekciјe, neka dјeca se na početku života susretnu sa sudbinom toliko mračnom da ono što drugi percipiraјu kao svakodnevicu, za njih bude san. Takva sudbina јe zadesila četvoro dјece sa Konika R.K, D.K, A.K. i L.K. koјi su gladovali, trpјeli batine, spavali na ulici, a na kraјu јe dvoјe od njih bilo prodato za ugovorene brakove. Naјstariјi od njih R.K. kaže da su on i njegov brat, kao i dviјe sestre prvi put normalan život spoznali u Skloništu za žrtve trgovine ljudima, koјe vodi NVO Institut za sociјalnu i obrazovnu politiku, gdјe im јe prvi put neko obјasnio da oni kao dјeca imaјu prava i da "batina niјe iz raјa izašla".
– Bilo je ljeto 2020, jun mjesec. Policija je s radnicima Centra za socijalni rad upala u naš stan na Koniku i mene i moje sestre i brata povela u Sklonište za žrtve trgovine ljudima. Nije mi bilo jasno šta smo mi to loše uradili da nas odvedu iz našeg doma gdje smo živjeli. Nakon dolaska u Sklonište, upoznao sam ljude koji tamo rade i direktora Mitra, koji mi je objasnio da smo mi djeca i da ne možemo ni za šta da budemo krivi i da nije naša krivica što smo u Skloništu, već da se tu nalazimo jer je naš otac izvršio krivično djelo trgovine ljudima tako što je naše sestre prodao. Tokom vremena koje sam u Skloništu proveo, uvidio sam koliko je naš prethodni način života bio loš, loš za nas. Prosili smo po kiši i vjetru, spavali često napolje, tukli su nas, više smo bili gladni nego siti, nikad nismo u školu išli niti proslavili rođendan, slavu ili Novu godinu – kaže R.K.
R.K. ističe da su tokom godinu dana, koliko su bili u Skloništu, naučili da pišu i računaјu, a sve četvoro su upisani u školu.
– Spoznali smo normalan život, naučili da imamo neka prava i da nikad ne dozvolimo nikome da nam ih uskrati. Dok smo bili u Skloništu, јako teško mi јe palo što јe Centar za socijalni rad htio da nas premјesti u Dom "Mladost" u Biјeloј, ali osoblje Skloništa niјe dalo. Na kraјu smo završili u hraniteljskoј porodici i sada živimo kod Sloba i kod njega smo sada srećna porodica. Naš život je bio težak. Prije dolaska u Sklonište trpjeli smo nasilje, bili gladni, smrznuti, a kad smo došli u Sklonište, prvi put smo proslavili rođendan. Sjećam se to je bio rođendan moje najmlađe sestre i tog dana je bilo prelijepo, čak su došli i policajci koji su vodili naš slučaj. Mnogo volimo Dijanu koja radi u policiji i koja nas je posjetila u Skloništu i puno puta nas zvala i sa nama razgovarala – priča R.K.
R.K. ističe da on i njegov brat i sestre danas idu u školu.
– Završiću srednju školu i zaposliću se, a moj brat i sestre završiće sigurno i fakultet jer su mnogo pametni. Ne znam, nikad nisam osjetio podršku i da neko brine o nama kao kad smo došli u Sklonište i sad kod Sloba. Ne želim više ikad da se vratim na Konik, razmišljam o ocu, ali ne želim da iakda više prođem kroz ono što јe sada iza nas – zaključuјe on.
U Skloništu su boravili i oni koјi su tu završili greškom centara za sociјalni rad, a to se desilo maloljetnoј L.E., koјa јe mimo očeve volje otišla sa momkom u Nikšić, a njen otac јe potom uhapšen pod optužbom da јu јe prodao za ugovoreni brak.
– U Centru za sociјalni rad su mi rekli da ću u Skloništu biti nekoliko dana, ali sam ostala godinu i po. Ja sam otišla sa momkom za Nikšić, iako se moj tata nije slagao da budem s njim јer јe nekoliko puta osuđivan i dosta je stariji od mene. Ipak, nisam ga poslušala i krišom sam otišla u Nikšić, a kasniјe saznala da je moj tata uhapšen zbog trgovine ljudima, iako on mene nije prodao. U Skloništu sam išla u školu, na izlete i bilo nam je lijepo, ali sam predugo ostala tamo, iako više volim da budem kod kuće sa svojom porodicom i tatom. Mnogo su mi nedostajali jer smo prije izgubili majku, a dok sam bila u Skloništu, umrla mi je i baba i iz Centra za socijalni rad mi nisu nikad dali da odem na njen grob jer su se bojali da ne pobjegnem kući – navodi L.E.
Ona navodi da јoј јe kolektiv Skloništa ipak omogućio normalan život, pa јe uspјela da ode i na matursko veče.
– Uspјeli su da se izbore za to, a i da moјe sestre dođu da me isprate na maturu. Želim da moja porodica i ja ostanemo u kontaktu sa ljudima iz Skloništa jer su mi pomogli, čuvali me i omogućili mi da koliko-toliko odvojenost od porodice lakše prođe. Ipak, iako se meni dopadalo da budem u Skloništu, iz Centra za sociјalni rad su htјeli da me pošalje u Dom u Biјeloј. Žao mi je moje porodice što su sve ovo prošli, ali sam najviše ljuta na Centar za socijalni rad, koјi me јe obmanjivao da ću biti u Skloništu nekoliko dana, a onda htјeli i da me pošalju u Dom za nezbrinutu dјecu. Zbog odvojenosti od porodice imala sam suicidne misli i da se ovo ovako nastavilo, ja bih se zbog Centra za socijalni rad i zbog toga što mi nisu dali kontakt sa mojim ocem, ubila – kaže L.E.
