Декан Правног факултета Универзитета Црне Горе, проф. др Анета Спаић казала је у интервјуу за "Дан" да очекује да ће доћи до формирања мањинске Владе упркос тренутној блокади црногорског парламента. Спаић је оцијенила и да данас у Црној Гори имамо занемарену владавину права, те да су снажење институција и владавине права директан пут на европско-интегративни простор, јер без тога немамо ништа.
•На самом почетку прокоментаришите нам политичку ситуацију, односно честе критике које долазе и од угледних правника да је концепт мањинске владе неуставан. Шта Ви мислите о томе?
– У парламентарним системима, нарочито у оним који имају пропорционални изборни систем, мањинска и свака друга влада коју формира парламент произишао из фер, компететивних и слободних избора је апсолутно уставна. Наши грађани су 30. августа 2020. године опредијели своје представнике у парламенту, a како ниједан од политичких актера није добио апсолутну већину, то је значило да ће парламентарни актери, односно посланичке групе, имати за обавезу да праве коалицију, односно власт која почива на њиховом коалиционом договору. Наш Устав, закон и ниједан други акт не прецизира колико трају постизборне, а колико предизборне коалиције. Оне трају док трају коалициони арaнжмани парламентарних странака или посланичких група, и у том смислу када се раскине коалициони споразум, оне престају да постоје. Важно је напоменути да члан 2 Устава, алинеја 3, саопштава "да се не може признати нити успоставити власт која није проистекла" из слободних и фер избора. Oва формулација, која је карaктеристика упоредних демократских система, има за циљ да превенира наступање ауторитарних и тоталитарних влада, односно власти. Она не може бити сматрана препреком за нове коалиционе аранжмане, када се за њима стекне потреба, односно у нашем црногорском случају потреба да се у истом мандату једног парламента формира нова власт, односно да се постави питање, да ли ће парламент опредијелити нову владу или ће парламент, односно политички актери вратити повјерење грађанима и иницирати нове пријевремене изборе. Шта је исправно у овом трентуку, нема тачног одговора, опредијелиће грађани оног тренутка када изађу на изборе: да ли су актуелни политички прваци, односно актуелне посланичке партије и посланичке групе адекватно процијенили када су оптирали за једну или другу врсту одговора. Све друго су политиканске интерпретације које нијесу утемељене нити у нашим нити у упоредним демократским системима.
•Очекујете ли Ви да ће доћи до формирања мањинске владе, обзиром на тренутну блокаду црногорске Скупштине?
– Очекујем. Вјерујем да ће доћи до формирања мањинске владе. Да ли ће СНП бити дио те владе видјећемо. Oни су након њиховог Главног одбора поставили неке захтјеве који су и до сада били познати. Видимо да је једна од парламентарних група поздравила, друге су значајно оспориле.
•Јесу ли право и правда у Црној Гори погажени? Често данас чујемо те флоскуле...
– Важно је поменути да је дијада права и правичности одувијек постојала. Данас говоримо о праву и правичности, у позитивно правној терминологији као морално-политичком и правном концепту владавине права као основу свих наших спољноевропско-интегративних путева. Чак и у демократским системима у којима имамо такорећи највеће подударање између права и правде, имамо веома захтјеван задатак да дистрибуцију правде обезбиједимо на оптималан начин и да је препустимо јаким институцијама демократских система. Ако поставите питање гдје је данас владавина права у Црној Гори, у контексту јаких институција до којих се жељело доћи, вјерујем да је уназад деценију и више рад на снажењу институција црногорског друштва био веома спор и веома слаб. Није се довољно уложило. Тако да актуелнa и недавнa злоупотреба прерогатива овлашћења појединих институција и занемaривање овлашћења појединих институција и надлежности, доводи до тога да имамо занемарену владавину права. Морамо се подсјетити да када су у питању европске интеграције Црне Горе, владавина права заједно са уставношћу и законитошћу је аксиоматски предуслов, дакле предуслов за наш европско-интегративни пут. Cнажење институција, снажење владавине права и јесте директан пут на европско-итегративни простор јер без тога немамо ништа. Дакле, уколико не свједочимо конгруенцији, подударању права и правде, односно владавини права у свакодневној изведби наших институција, и на конкретним примјерима, који ће значити обезбјеђење пуних манадата у Врховном државном тужилаштву, Уставном суду, Судском савјету, уколико не постигнемо потребну већину да добијемо пуне мандате тих институција, не можемо говорити о ономе што је европско-интегративни пут Црне Горе и чланство у Европској унији.
•Је ли Правни факултет сачувао репутацију коју је имао прије увођења Болоње, која је често на мети критика?
– Правни факултет је основан 1972. године и заједно са инжењерством и економијом 1974. године је учествовао у оснивању Универзитета Црне Горе. Ово је пета деценија, тачније ова година је већ 50 генерација уписаних студената Правног факултета. Када поставите питање, да ли је на неки начин ослабљена репутација Правног факултета у црногорском друштву, вјерујем да ћете тај одговор наћи на постављeнo питање да ли је привилегија данас студирати, као што је било 1972. године. Тада сте имали три факултета у Црној Гори, и неколико њих који су се опредјељивали да студирају. Данас у Црној Гори имате велики број факултета, чак четири правна факултета, и неколико универзитета. Имате високо образовање које је значајно доступнo, много више него што је било 1972. године. Просто, самом чињеницом доступности девалвирала се перцепција о значају високог образовања, па и Правног факулета, као таквог. Без обзира на све ово, вјерујем да је Правни факултет Универзитета Црне Горе опстао у одржавању своје репутације, прије свега као институција која је у значајном обиму формиралa цјелокупну судску и законодавну власт. Када погледате статистику судова, односно црногорских судија, који се данас налазе на руководећим позицијама и имају тако важне улоге не само у судству, него и у другим гранама власти, вјерујем да је своју мисију оснивања Правни факулет већ одавно испунио и да ћемо на том путу остваривања наше мисије до краја остати. Болоњска декларација је код нас уведена 2003. године. Законом о високом образовању предвиђен је простор стварања европског подручја високог образовања. Циљ је било интегрисати се у европски простор како би нашим студентима била дата могућност да под одређеним условима остварују мобилност и на друге престижне европске школе. Поред мобилности предвиђени су били и други услови, значајно већи буџет Универзитета, персоналнији однос између наставника и студента, мањи број уписаних студената, обезбјеђење практичне наставе... Чини да смо увели Болоњску декларацију да би подстакли мобилност, али због неиспуњености других услова Болоњска декларација и простор високог образовања нијесу довршени и до краја изведени. Да би Болоњска декаларција била примијењена у свом пуном значењу, како су је замислили министри ЕУ, требалo je обезбиjедити много већа средства. У овом тренутку буџет за државни Универзитет износи 25 милиона, то је само 30 одсто од онога што је потребно. Наставнички капацитети морају бити појачани. У другим државама на западном простору високог образовања имамо седам до десет студената по једном наставнику на Правном факултету, а код нас од 150 до 200 студената по наставнику. То довољно упућује на "персоналност" контакта који један наставник може да гради са студентима. То су поруке и недостаци које, надам се, да ћемо у наредном периоду исправити и систем болоњског простора високог образовања учинити бољим, продуктивнијим и кориснијим како за наше наставнике, тако и за наше студенте.
•Која је ваша порука будућем министру просвјете с обзиром на наведене недостатке?
– Вјерујем да је високо образовање кључ успјеха једног друштва и улагање у образовање је улагање у добробит друштава. Сви политички актери саопштавају да је образовање суштина једног друштвеног развојног пута и институција и државе. Изостаје конкретна изведба. Свако, било премијер или министар нове владе, ко опредијели развијање високог образовања за добробит друштва мора одвојити и већа средства која ће учинити да се наставни процес и студентско бивствовање на Универзитету, једином државном Универзитету у Црној Гори, учини квалитетнијим.
•Колико годишње бруцоша упише Правни факултет, а колико дипломира? Имају ли перспективу правници који заврше овај факултет?
– Од далеке 1972. године, када је уписана прва генерација, ми смо уписали нешто преко 26.000 студената. Тренутно на нашем, а можда и регионалном тржишту имамо 9.000 диплома Правног факултета Универзитета Црне Горе. Од 2020. године до сада на бироу рада се налази око 2.000 незапослених правника. Међутим, сваке године се објави најмање 600 позива правницима за нова запослења. То је дефинитивно занимање које се највише оглашава и најприје попуњава. И за доброг правника тржиште увијек има простора. Регионално можемо свједочити нелојаној конкуренцији не само правног, него и факултета који гравитирају у својим областима интересовања ка праву. То су просто за разлику од приватних факултета националне орјентације, факултети који ни на који начин не могу парирати студенту који је стекао диплому у Црној Гори. Вјерујем да они улазе у статистику коју сам поменула и надам се да они са својим дипломама неће моћи "пробијати" на црногорском тржишту просто због чињенице да те дипломе могу бити оспорене у неком поступку преиспитавања њихове валидности. У Црној Гори имамо више Правних факултета и то је превелики број за овако мало тржиште. Озбиљнији системи отежавају формирање и оснивање правних факултета јер сматрају да је област права јако специфична и да је треба његовати.
