Ова мала историјска географија хоће да објасни зашто одговарам на ијекавском. То је овдје дио природе, као што је екавски онамо гдје живим и радим. Док сам овдје говорим ијекавски, као што онамо говорим екавски. Мислим да није баш лијепо кад неко намјерно говори друкчије од људи међу којима је, јер свако претјерано истицање није умјесно. Додуше, овдје, сада, 2019. године, имам врло мало и врло ријетко људе с којима разговарам, али чим дођем, на посебан начин који само ја могу да одгонетнем оживи све, као да ми се обраћају и дрво и камен, и ледна киша и ведрина, све око мене, ћутњом, тишином која умије да збори.
****
Утркују се у перо исте некадашње прилике, али не могу јасно да их развидим и одвојим, не могу да препознам вријеме и да кажем да ли сам прву књигу слушао или читао.
Вјетар наноси облаке. Само понегдје назирем ведрину. Хоће то кад се спуштамо у вријеме које смо оставили давно. Мој отац, начитан и врло памтљив, издвајао се међу осталима јер је био започео да учи гимназију и због немаштине морао да напусти бјелопољску школу. То је било, причао је, кад му се удала најмлађа сестра. Није имао ко осим њега да је замијени у пастирским пословима. Он је, зими најчешће, у дугим (као турска година) ноћима, овдје, у овој собици, до зида, сједио под лампом, ту гдје сам намјестио љетни радни сто. Читао је народне пјесме из обилате књиге која је сва била згужвана и са искрзаним листовима по ободу. То добро "видим" и овог тренутка, али не могу још коју истовремену слику да препознам. Имам у сјећању, јасном али под пригушеном свјетлошћу, што је с петролејком нормално, како отац а послије и ја, исто као и он, кад ми је било врло мало година, шест и која још, попијевамо стих по стих, са одморима послије четвртог слога (што сам касније дознао о цезури и то мјесто познао), како је једино ваљало читати, разговијетно, слог по слог, отегнуто, без брзања, да би слушаоци могли да разбирају о чему је ријеч. Тако смо читали, а жене у црним марамама, с вретенима и штиљегама или плетићим иглама у рукама, застале би с полуотвореним устима, бришући сузе, понављајући: "Јааад жалости у Бога!" и сличне одјеке балада "Зидање Скадра", "Болани Дојчин", "Смрт Вука Лопушине", "Смрт Омера и Мериме". Посебно је била често читана пјесма о зидању Скадра, јер постоји легенда да смо ми, Доњоморачани, сви осим мало старосједјелаца, сви Богићевци, да смо потомци сина Младе Гојковице.
Зато је та пјесма била главна "лектира" на зимским окупљањима, дуго и једнако потресним.
Питали су да ли још увијек "точи мајчино млијеко низ скадарске зидине" и додавали да нам је на Тарабошу више Скадра велика костурница, "узалудна погибија."
Осим пјесмарице одакле смо читали и коју је отац држао на сигурном мјесту, као да је још ту, непомакнута и пожутјела, на прозору крај мене, у зиду испред телера са стаклима, упамтио сам књигу, дугуљасту и по облику и по редовима у њој. Није имала корица и наслова. Не знам ко ми је рекао да је то била Његошева Слободијада. Не могу да одредим ни кад је то било. Године су испомјеране. Из дугуљасте књиге нијесмо читали на ноћним састанцима за слушање и плакање, али јесмо из ње учили слова. На маргинама књиге, с обје стране, били су исписани бројеви и кратке ријечи. Тамо су, у игри картама, по два пара који сједе и убацују карте наизмјенично, с адутима (главним бојама) из оних осам сруке кад су састављени дама и краљ те чине четрдесет, писани "понти" испод подвученог ми и подвученог ви, а побјеђује ко први стигне до 501. По оном четрдесет, очигледно из њемачког језика, игра се зове фирцих,односно фирцик, како се овдје редовно изговара. Не знам кад је књига исписана фирциком и тако "потрошена", али су ми рекли да ју је "неко однијо" и да је "цијела изгорела у цингарима". Кад би им нестале картице за дуван (котробан), буцали су књиге и новине, завијали и димили. Нијесу марили за дебелу хартију и оловна слова. Некадашњи Црногорци су претопили штампарска слова у муницију за одбрану од Омер-паше и његове ордије, а Крњојелци и остали су "претапали" књиге у цигарете. Све у свој вакат мени савремени, рекло би се с обавезним додатком да људи нијесу као "што су отприје били". И то се обнавља као годови у стаблу.
Осјећам како мирише ситно резани дуван што се зове "мравље ноге". То је "мирис" времена које се једино овако може оживјети...
Пише:
АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(Наставиће се)
