Из НВО Мрежа за афирмацију невлединог сектора (МАНС) истакли су да држава не може продати све одузете цигарете, јер се неке од њих производе само ради шверца - нису регистроване ни у једној држави и не могу бити легално пласиране на било ком тржишту.
- Влада не зна основне ствари о шверцу, или не знају, или нас замајавају - наводе из МАНС-а.
Свјетска здравствена организација (СЗО) дефинише „незакониту трговину дуваном“ (ITT) као „сваку праксу или понашање забрањено законом и које се односи на производњу, отпрему, пријем, посједовање, дистрибуцију, продају или куповину, укључујући било коју праксу или понашање намијењено олакшавању таква активност”. Другим ријечима, недозвољена трговина дуваном обухвата сваку незакониту радњу током читавог животног вијека дуванског производа. Недозвољена трговина обухвата три категорије производа: оне који се кријумчаре, фалсификате и недозвољене (познате и као јефтине) бијеле производе.
Дуванска индустрија (TI) је саучесник у илегалној трговини дуваном. Процурели документи из `90-их открили су да су транснационалне дуванске компаније (TTC) намјерно шверцовале сопствене производе. Обим је био огроман – процијењено је да је трећина глобалног извоза цигарета у то вријеме завршила на недозвољеном тржишту, при чему су TTC-ови снабдијевали нека тржишта скоро у потпуности преко илегалних канала.
Незаконитост илегалне трговине дуваном отежава мјерење и транспарентност. Јавни подаци о овој теми су ограничени и, у многим земљама, непостојећи. Различити извори користе различите методе и веома се разликују у својим процјенама, што отежава поређење између земаља. Дуванске компаније су искористиле ову сложеност наручивањем извјештаја о овој теми за које је утврђено да прецјењују размјере проблема у поређењу са независним истраживањима. Упркос њиховој нетачности, дуванске компаније редовно користе ове податке да поткријепе своје тврдње о недозвољеној трговини дуваном и њеним покретачима. Нажалост, пошто многе земље не прикупљају сопствене податке о недозвољеној трговини, владе користе податке које генерише индустрија у службене сврхе.
До касних `90-их, истраге и тужбе довели су до осуђујућих пресуда и правних споразума између Европске уније (ЕУ) и све четири највеће транснационалне дуванске компаније (TTC) – Philip Morris International (PMI), Бritish American Tobacco (BAT), Јapan Tobacco International (ЈTI) и Imperial Tobacco.
Ово је само дио студије око илегалне трговине цигаретама. Опширније на линку.
