Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић обратио се јавнсоти поводом оглашавања Светозара Маровића.
Саопштење преносимо интегрално:
Разумијем провалу бијеса Светозара Маровића инспирисану наводно мојим одговором на питање новинара на прес конференцији поводом посјете предсједника Сјеверне Македоније Стева Пендаровског.
Тај одговор је гласио:
„Видио сам апел од стране америчког званичника према гдину Маровићу да дође у Црну Гору. У реду, разумијем и тај апел. Али бих још прије разумио апел који би требало упутити држави Србији, земљи која је такође кандидат у преговорима са ЕУ – да испуни своје обавезе из Уговора о међународно-правној сарадњи и да одговори на очекивања државе Црне Горе у случају изручивања гдина Маровића Црној Гори. Зашто су се САД одлучиле за такву селекцију и зашто се на том списку налази гдин Маровић, заиста није моје да коментаришем. Прочитао сам образложење да се жели дјеловати према свима који угрожавају стабилан развој међудржавних односа у нашем региону. Могу на неки начин да разумијем то образложење. Али, сматрам да је важније од тога да идентификујемо мјесто застоја и да покушамо дјеловати према том мјесту. У овом случају то је држава Србија која не извршава своје обавезе из међународног уговора.“
Нека јавност процијени да ли је у овоме било повода за онако погубљено Маровићево реаговање.
Мислим да су два стварна разлога његовог бијеса.
Прво, разумијем да није угодно бити бјегунац од правде из државе у којој си рођен, у којој си провео већи дио живота и у којој си обављао високе државне дужности. И, свакако да је схватљиво разочарење кад, након погрешног избора да будеш бјегунац, доживиш санкције САД намијењене онима који по њиховој процјени на Западном Балкану угрожавају заједничке напоре земаља региона и међународне заједнице да се успостави поузданија владавина права.
Друго, јасно је да је напад на Црну Гору и Мила Ђукановића, као и љутња на САД и НАТО, а тек жал над „угроженим“ православљем, очајнички покушај да се купи даља непринципијелна заштита Србије у условима очекиваног појачаног притиска, не само из Црне Горе, него превасходно из Међународне заједнице да надлежни органи у Београду испуне обавезе међународне правне сарадње и изруче тражену особу, како би у земљи из које је побјегла издржавала казну по правоснажној пресуди.
Разумијем разлоге, али то није понашање достојанственог човјека који је смогао снаге да призна почињена кривична дјела, већ слабића који је након споразумног признања кривице одлучио да спас потражи у бјекству.
Не разумијем међутим што ће у том бијесном реаговању толико лажи.
Чему измишљотина о непостојећим мистериозним аранжманима са Сорошем? Кад су сви уговори о консалтинг услугама са партнерима из САД уредно регистровани и у Црној Гори и у САД. И у њима никада није било Дж. Сороша.
Чему обмана о тобожњем довођењу Олега Дерипаске у Црну Гору?
Ако је до сада много пута јавно обзнањено да је Влада Црне Горе коју сам ја водио приватизовала КАП путем међународног тендера уз савјетодавну помоћ лондонске ЕБРД и париске Парибас Банке и да смо у том послу постигли веома повољне услове продаје. Као и да је активношћу Владе Црне Горе коју сам такође водио, након уредно плаћених обавеза из купопродајног уговора и извршеног уговореног инвестиционог програма, Олег Дерипаска изгубио власништво у КАП због недомаћинског управљања тим предузећем у времену велике финансијске и економске кризе у Европи крајем прве и почетком друге деценије овог вијека.
Продаја земљишта у власништву Општине Котор, коју је у то вријеме водила опозициона власт, никако, сем у смутљивој лажи човјека љутог на себе, не може бити доведена у везу са Владом Црне Горе и тадашњим премијером. О томе довољно свједочи и површни увид у законодавна рјешења тог времена.
Чему неистина о наводном потписивању концесије за изградњу миниелектране мом сину, кад је Агенција за спрјечавање корупције то преконтролисала и остварила увид у документацију која недвосмислено говори да ја нијесам предсједавао том сједницом Владе, што по мом тумачењу права елиминише приговор о наводном конфликту интереса. А и да јесам. Какав је проблем у томе да било који грађанин Црне Горе у законитој, тендерској процедури понуди да уложи свој новац у бизнис који демократски изабрана Влада организује у држави коју води. Или, треба да пристанемо на диктат „моралних тутора“ да су људима одређеног презимена забрањена права која уживају сви грађани Црне Горе?
Чему лажна тугованка над судбином браће и сестара?
Браћа, сестре и сви остали сродници су ваљда пунољетни, одговорни, самосвјесни грађани Црне Горе, способни да разумију важност поштовања закона, и оправданост појачане обавезе да буду примјерни грађани друштва у којем живимо.
Подразумијева се и обавеза нас, јавних функционера да својима најближима не подстичемо илузију да због наше политичке важности имају право на привилегован статус пред законом. Драго ми је да сам такав однос одњеговао са својом породицом. И да су сви, од сестре, брата, до сина, људи са интегритетом, у сваком тренутку спремни да прођу све процедуре провјере законитости понашања и пословања, разумијевајући појачани интерес јавности због посла којим се бавим.
Чему рециклирање израубоване лажи око привилегије наводних кумова у приватизацији предузећа Поморски саобраћај. Кад укупна јавност Црне Горе зна да су нови власници то предузеће купили трговином акција на берзи 2005. године. Те да им је једини „гријех“ што смо дугогодишњи породични пријатељи.
Чему провидни фалсификат око природе мог сукоба са данас пок. Момиром Булатовићем. Ако већ сва домаћа, као и добар дио иностране јавности зна да је тај сукоб био изразито политички. И да сам у њему ја био на страни политике која је Црну Гору видјела као независну, грађанску и европску државу, а Момир Булатовић као дио заједнице са Србијом. Сукобили смо се политички јер сам у његовом предлогу видио опасност да Црна Гора трајно остане саставни дио државе која је због карактера власти у њој у то вријеме била агресорска, национално и вјерски искључива, антицрногорска и антиевропска. Нажалост, то је стратешка политичка вододјелница и у Црној Гори и у региону до данашњег дана.
Да прихватим да у овом памфлету има и зрно истине. Тачно је да сам се увијек (не због било ког појединца) залагао да у процесу суђења оптуженим за већину кривичних дјела не треба неселективно користити и злоупотребљавати институт притвора. Већ да треба оптуженом, као странки у поступку кад год то дозвољавају правила кривичног поступка, обезбиједити право на достојанствену одбрану са слободе.
Да не треба, дакле, охолошћу државе људе који су осумњичени и оптужени тјерати на издржавање прејудициране казне у форми притвора, прије и за вријеме суђења, док тек треба доказати оптужницу. Посебно, увијек сам се залагао и намјеравам то да чиним док год је мој глас јавно релевантан, да држава под притиском јавности не подилази најнижим страстима тиме што ће правити медијске сензације јавним, спектакуларним хапшењима људи који су као одговорни грађани увијек спремни да се одазову позиву државе да положе рачуне пред њеним институцијама.
Жао ми је што и Светозар Маровић није прихватио моју пријатељску препоруку да, ако заиста вјерује у своју невиност, ангажује доброг адвоката, за што сам му понудио и помоћ, и да то у што вјерује докаже пред судом и укупном јавношћу.
Умјесто тога он је признао кривицу и потписао споразум са Специјалним државним тужилаштвом. Нијесам имао потребе да то коментаришем. Вјерујем да је направио најбољи избор за себе.
Зато, не знам чему сад накнадна памет и самосажаљиво пристајање на медијску и политичку конструкцију како је наводно требало наћи добровољца за црногорског дублера Ива Санадера. Не знам околности због којих је гдин Санадер осуђен у сусједној Хрватској. Али с презрењем одбацујем теорију завјере по којој неко из мистериозних међународних центара моћи таргетира балканска друштва и жели без основа кажњавати невине људе. Подразумијева се с посебном острвљеношћу на припаднике небеског народа. Ни у каквим околностима не бих дозволио било коме да са мном разговара на ту тему. А истине ради, са мном нико није то ни покушао.
Да поновим: пресуда Светозару Маровићу је само верификација његовог споразума са Специјалним државним тужилаштвом о признању кривице.
Зато, никако не знам чему овај накнадни бијес. Свако мора носити терет својих одлука. Укључујући и Светозара Маровића и његову одлуку да одабере статус бјегунца од правде из своје државе. Ја сам носио и носићу терет свих својих одлука. Сам, као и увијек до сад.
До сада се нијесам јавно оглашавао овим поводом. Чак ни поспрдно, тада када су ми Светозар Маровић и неквалификовани „Пулицер“ из Лондона за то давали више него инспиративан повод интервјуом у режији БИА, као њихове сигурне куће у вријеме бјекства пред законом. Знајући да је слабићима најлакше пљунути по својој држави и мрским непријатељима великосрпских аспирација према Црној Гори. То нека иде на образ њима.
Одговорио сам Светозару Маровићу сад да бих покушао да му помогнем да се разабере. Да размисли има ли достојањственијег наставка живота од бјекства након признања кривице, уз заштиту безбједносних структура друге државе. По мом мишјењу има. И неки људи који су били дио истих грешака у Будви су га препознали и искористили. И вратили се нормалном животу.
И да... У праву је Светозар Маровић када ме подсјећа на благотворност осјећања стида. Немам проблем са тим. Био сам на челу државне политике која се дуго и стрпљиво борила и изборила да Црној Гори врати државно и национално достојанство, очува и учврсти мир, стабилност и мултиетнички склад, успостави економску одрживост и покрене развој, оствари чланство у НАТО и дође у предворје ЕУ.
Но, како то изгледа неизбјежно бива, за то вријеме озбиљне посвећености највишим државним циљевима и интересима, нашој политици су се догодили и превиди и грешке попут оних у Будви, чији је главни актер био гдин Маровић. За то не може бити оправдања. И не тражим га. То је изазвало осуду јавности, коју објективно без остатка прихватам као челник политике у којој су се те грешке догодиле. Можда је моје очекивање нереално, посебно имајући у виду невријеме које живимо и неморал које оно доноси да се због тога претходно застиде они који су били непосредни актери незаконитог понашања и штете коју су нанијели Црној Гори, Будви и партији. Очигледно, то нијесу у стању сви. И зато, стидим се и у њихово име.
Свакако, након овог изнуђеног објашњења, немам намјеру да на било који начин више комуницирам са Светозарем Маровићем.
