Чедомир Љубо Чупић се са студија у Београду, гдје је као и многи прихватио љевичарске идеје, вратио у Црну Гору и био је организатор и учесник устанка 13. јула 1941. Иако многи тврде да је рођен у Аргентини, његова братаница, Београђанка Чедомира Чупић, истакла је у једном интервјуу да је њен стриц рођен у Црној Гори.
Убрзо је постао комесар Никшићког партизанског одреда који је прерастао у батаљон "Ђуро Ђаковић", један од ударних комунистичких батаљона у Црној Гори задужених за казнене експедиције против класних непријатеља комунистичке партије у другој фази комунистичке револуције.
На дужности комесара самосталне чете Никшићког партизанског одреда заробљен је априла 1942. године, у борби против четника на Кабленој Главици код Никшића. У затвору, гдје је био звјерски мучен, како би издао друге партизане, мучитељима је показао само презир: "Ја сам командант партизанске чете и комуниста. Ви националисти сте обичне слуге окупатора. Презирем вас, као људска ништавила. Поручите мојој родбини да не покушава да тражи милост за мене".
Суд му је јавно судио у Никшићу. Својим пркосним држањем и бритком ријечју отворено је извргао руглу већнике тог суда и четничку издају, па су организатори процеса на брзину донијели одлуку о смртним пресудама групи комуниста међу којима је био и Чупић. Мирно је саслушао смртну пресуду, а познат је и његов пркосни осмијех. Осуђен је за наводна убиства три цивила - Раша Мијушковића, Владимира и Митра Ђукића.
Љубо Чупић је стријељан испод Петрове Главице код Никшића, 9. маја 1942. године, у 30. години живота. И на стрелишту је наставио да бодри другове, чиме је подизао дух отпора код становништва, присиљеног да присуствује јавном стријељању комуниста. Викао је: "Живио друг Тито и славна комунистичка партија", а кад су га погодили први рафали, стајао је усправно и пред масом народа која је гледала погубљење довикнуо: "Доћи ће дани слободе"! Друге двије фотографије, на којима су приказани стријељање и мртво тијело Љуба Чупића тек недавно су постале доступне јавности.
"На стријељање дошао као на свадбу"
Свједок суђења био је и Томо Ковачевић, касније познат као један од најстаријих црногорских пилота. Он је 2006. описао како је изгледао дан кад су Чупића из затвора који се налазио у дворишту једне кафане у ланцима водили кроз град ка стрелишту.
"Сала Дома културе у којем је одржано суђење била је дупке пуна. Када је Љубу изречена пресуда - смрт стрijељањем, шачица 'љотићеваца' (сарадника окупатора) у једној ложи је запљескала. Љубо се окренуо суду и презриво им добацио: 'Заиста права пресуда. Десетина одобрава, а стотине ћути', рекао је. А, на стрijељање је пошао као на свадбу. Усправан, поносан и горд", описао је он.
Ковачевић је открио да је Чупић пред смрт ударио ногом у пехар свештеника и да је клицао Титу и Партији на "на нашем и енглеском језику".
У стрељачком воду су била петорица четника. Четнички командант га је, према свjедочењу, послије стријељања дотукао још једним метком из револвера: "Најтужније је било кад су га положили у већ припремљену гробницу. Владала је језива тишина. Чуо се само звекет оружја."
Одлуком Јосипа Броза Тита донијетом 1953. је Чупић проглашен народним херојем. Послије рата је пронађена и објављена фотографија на којој се Чупић осмјехује непосредно послије пресуде и која је допринијела да Чупић, послије иницијалног занемаривања, постане познат и славан годинама послије своје смрти. Ова фотографија Љубе Чупића је накнадно коришћена као један од симбола комунистичке револуције у Црној Гори која се у периоду послије пада берлинског зида углавном назива антифашистичком борбом. Након осамостаљивања Црне Горе фотографија и споменик Чупићу се често злоупотребљавају за распиривање сукоба у Црној Гори.
Стријељали му и сестру
Његова братаница Чедомира Чупић истакла је недавно да је "тужно што се данас свега мало сјећамо", па открила да његова смрт није била једина породична трагедија.
"То су људи који су млади своје животе давали. Он је имао сестру која је са 19 година стријељана на Бањици, а и то мало ко зна, звала се Даринка Чупић Црна, добила је тај надимак јер је имала дугу црну косу", каже Чупић. И Даринка, њена тетка, која је надимак добила по дугој црној коси, проглашена је касније за народног хероја.
Сама ставила себи омчу
Истог дана када је Љубо стријељан, на другом крају града, испод Требјесе, у послијеподневним сатима објешена је његова другарица по пушци и идејама, седамнаестогодишња Јока Балетић, која је ухапшена заједно са њим. Очевици су причали да је, пркосећи напријатељу, сама ставила омчу око врата. Није јој додијељен орден народног хероја, али је њена одважност давно надрасла ордење. Под Требјесом се налази Споменик палим борцима гдје су уклесана имена 32 јунака, а међу су и имена Љуба и Јоке.
(Мондо)
