Ови политички аматери, врло неваспитани, хоће да jа вратим свога вранца „маjбаха” па да га продаjу. Као да jе он главица купуса па на пиjацу с њом те ко да више. Давно сам им рекао, али изгледа да то до њих не допире, ниjе „маjбах” на продаjу! Окићен jе свилом и кадифом, окован непробоjном ауром, само мени намиjењеном.
Онда се нешто копрцаjу око Света (Маровића) што га Вуjки не изручи Црноj Гори. Могу они, колико год хоће, слати ДХЛ писма, ургенциjе и шта већ не, неће таj филм видjети – да мог некада првог сарадника светог Света пошаље Вуjки као врећу брашна или као последњег криминалца Црноj Гори. Док jе у Црноj Гори био уживао jе и сад jе прешао у Србиjу да тамо ужива. И тачка! Ту тачку смо ставили jа и Вуjки. Док jе мене и моjега царства од те тачке одустати нећу. А њега салећели новинари па питаjу кад ћете изручити Света, а он дипломатски, питаjте правну службу, а новинар питали смо и нема одговора, а он добићете одговор и то у писаноj форми. И добили су одговор мало морген, односно мало сjутра!
Тако се то развлачи годинама. Млађани Маровић такође збрисао, никако да буде испоручен Црноj Гори, дошло до застаре, и он слободан човjек. Бави се увелико бизнисом. Не знам да ли сада упражњава опасни спорт, како се изрази његов отац: вожња глисером. Можда на Савском jезеру, и могуће, да се присjети, каткад, оног подводног риболовца, Драгана Трифуновића, кога неко поред градских бедема, гдjе jе забрањено глисирање, усмрти своjим глисером. И побjеже, главом без обзира, а Будвани рекоше да jе одбjегли имао широка леђа, веома широка, наjшира у Будви, и зато не би ни приведен, ни испитан... За утjеху подигоше споменик унесрећеном риболовцу. За дуго сjећање. Дуже од Црне Горе. Починилац злочина изгледа да jе далеко од правде. И од Црне Горе.
Па опет навалила пискарала о Маровићу, па их jе Вуjки скинуо са грбаче одговором да jе ту риjеч о веома компликованим односима, и да Србиjа потражуjе изручење двиjе особе коjе су jоj страховито важне у истрагама о организованом криминалу. А наш министар Секуловић одговори да су односи Србиjе и Црне Горе братски, компликовани, динамични и противрjечни и бољи на нивоу грађана него на нивоу високе политике. Рекао jе да jе случаj Светозара Маровића негативан примjер сарадње Србиjе и Црне Горе и да jе то нешто што оптерећуjе билатералне односе. Упитан да ли се у Црноj Гори налазе особе коjе Србиjа тражи због организованог криминала, казао jе да Црна Гора ниjе добила такве информациjе од Београда док, са друге стране, постоjе одређени црногорски држављани коjе потражуjе Србиjа али за њихово изручење ниjесу испуњени услови. Ето, видите што jе висока политика: министар Секуловић jе препознат (чуj мене: препознат!) по транспарентности у раду, динамичности, противрjечности и братскоj компликованости. Само се боjим да му онаj што jе формално смиjењен са мјеста помоћника а значку и даље има опет не каже: „ђе куђеља џефердару суди, ђе су боље жене него људи“.
Онаj правник, дугогоришњи посланик у Скупштини Црне Горе, сада адвокат, коjему, морам признати, мало ко, или нико, у Црноj Гори, не може изаћи на црту, што се правничког знања тиче, рече у некоj ТВ емисиjи, коjу не гледам (то ми jе испод нивоа!), али ми чауши доставише, да смо jа и Вуjки браћа од стричева. Мало бих га само подсjетио да и jа имам сjећање о братским односима: кад се у Скупштини ЦГ гласало о посланичким пензиjама и он jе, онако братски, са свим посланицима гласао „за”. Иако jе, као врсни правник, знао да jе то неуставно. Потом jе Уставни суд прогласио те пензиjе неуставним, али славодобитницима оставио стечено право. Па сада са „дебелом“ пензиjом и адвокатуром може диjелити лекциjе. Ма, ниjе то лицемjерjе, него хоћу рећи да jе за ниjансу омашио у квалификациjи браће од стричева. Не, jа и Вуjки смо рођена браћа – близанци!
Зар не видите како се допуњуjемо? Он мени набаци неке своjе сараднике да крену пут Никшића са неком свотицом новца, jа их ухапсим на граничном прелазу, дигнем буку противу ДФ-а, и отпрашим их одакле су и дошли. Потом jа уврстим ону неспретну бубалицу коjа све вриjеме понавља: ми имамо наjбоље људе, наjсjаjниjе... Уврстим и ону групицу коjи сами себе назваше комитама да се огрну зеленим заставама и у ритму мелодиjе „Од Тополе па до Равне Горе“ пjеваjу пjесму о Крсту Зрнову. И не би им страно да ударе на старца од 80 година у његовом дворишту. Важно jе сиjати раздор! Зеленаши, праваши, криваши, 1918, 1995, четници, почетници, битанге, мишеви...
Онда сам напуjдао оне моjе коалиционе партнере да сваком приликом када се поjави неки од министара питаjу о Сребреници. И сваки пут да кажу да jе то jеднонационална влада (на страну што у њоj има и Црногораца и Срба и Албанац). Тако млађане аматере што су умислили да су неко избацим из такта и забораве на основно за шта нас прозиваjу: на криминал. Да се народ не присjети празног фрижидера и гладног стомака. И обавезно ону доценткињу, што jе умислила да jе професорица, и некада говорила да немам ни мандат више од 38, навиjем да сикће и заглуши већину, коjа се, иначе, слаже као рогови у врећи.
И да се вратим на мога љубимца вранца. Не дам вранца и тачка! Оптуживали су ме... а jа остаjао све чврћи и jачи, а они све слабиjи и слабиjи док не потону у црну земљу.
И зато понављам, да утуве у главу ови неваспитани аматери: ја сам господар Црне Горе и Брда и Мораче тврде, уз то и Дробњака, племена jака у староj Херцеговини, за кога ме неки лирски назови-пjесник оптужи да сам нови Смаил-ага, и радићу што хоћу, jер тако ми се може, па да ће сав кабинет Владе и Црна Гора да искочи из коже, па ви од муке цркните и пукните попут онога Пука што пуче са своjим приjатељем поред свога аутомобила!
