Поскупљење хране навело је власнике имања да се колико толико врате селу. У Кучима је много више кућа које испред имају башту, углавном за своје потребе. Враћају се они мало старији, док мјештани села Лијешта сматрају да би и млади требали да дођу и покрену производњу. До села, које је на само тридесетак минута од града, води солидан пут, воду имају, само још да раскрче имања и почну да сију и саде. Уколико су имања била запуштена, како кажу становници села, требаће много више финансијских средстава да се све доведе до нивоа да земља може да се користи. Међутим, ако постоји воља, ту су мјештани да прискоче у помоћ.
Становник села Лијешта Раденко Мијовић каже да има наговјештаја да се и млади врате.
– Имамо неких младих брачних парова, али им је потребна помоћ да обезбиједе финансијска срества да би се вратили на село. Повећао се број новоотворених башти које су биле запуштене годинама. Људи се по мало враћају. Несташица је по мени натјерала да се људи врате на село и отворе своје баште. Младе све интересује, долазе код мене да се распитају о пољопривреди. Ове године је била велика суша, није се могло доћи до адекватне култивације земље – каже Мијовић.
Он је са породицом подигао воћњак, посијао поврће и има виноград.
– Наслиједили смо винограде и мало их култивисали. Син је предложио проширење винограда и воћњака што смо и урадили. Сад је почела вегетација, воћке су процвјетале, припреме за прскање и окопавање почињу. Што се тиче винограда сад је припрема за фрезирање и обраду земљишта. Принос од винограда зависи од времена. Никад човјек не зна колико ће имати, док га не стави у бачву. Надам се да ћемо имати да преживимо годину – каже Мијовић.
Око 80 килограма кромпира засијао је Дарко Мијовић, док је на Кучким Коритима засијао око 200 килограма.
– Засијао сам и лук, а на јесен ћу још. Имам и виноград, али се ракија тешко продаје. Пољопривредом се исплати бавити само ако поред тога имате и редован посао. Имам сву механизацију, три култиватора, косачицу, прскалицу за лозе, тример... све. Може се радити и са позајмљеним машинама, али онда треба доста средстава и велика су улагања. Млади се слабо враћају. Комсије су дошле прошле године, млади брачни пар, можда имају 30 година, али све је то мало. Некад је било 40 кућа и све пуне. Млади су навикли на град, село ће остати пусто. Некад смо само ми имали 18 грла крупне стоке, а сада имамо четири. Сјећам се свака кућа је имала по пет, шест крава, сад их у цијело село нема 15. Остају стара чељад, омладина иде. Жалосно, све је запуштено. Министарство има неке премије, али то је све слабо, док Главни град ништа не помаже - каже Мијовић.
Радомир Мијовић сматра да се слабо људи враћају селу.
– Преко 30.000 еура сам овдје уложио без ичије помоћи. Не знам зашто се људи не враћају, неће једноставно или не воле. Држим двије краве, имам башту, прасиће... Сијем све, а прије десет година смо добили воду што нас је спасило. Ја сам цијели живот овдје, у школу сам ишао одавде и на посао преко 37 година. Нигдје одавде не бих отишао на свијет. Да ли ми је то грешка или није не знам – наводи Мијовић.
