Барска надбискупија се први пут помиње 599. године, као бискупија са сједиштем у Дукљи, некада главном граду римске провинције Превалитане. У VIII вијеку потпала је под власт драчког митрополита. Као насљедница Дукљанске, Барска бискупија се спомиње први пут у IX вијеку за вријеме владавине византијског цара Лава Мудрог (886-912). Почетком XI вијека била је под влашћу Дубровачке надбискупије, све до доласка на власт насљедника дукљанског краља Михаила, Бодина (1081-1101) који се, слиједивши примјер Њемачке, Енглеске и Угарске, приклонио папи Клименту III (1080-1100) од кога је добио потврду Дукљанскобарске надбискупије и митрополије (8. 1. 1089). Тада су под Барску надбискупију потпале бискупије у Улцињу, Требињу, Свачу, Котору, Скадру, Дривасту, Пилоту, потом Рашка и Босанска бискупија. Наведена одлука против папе Климента III, наишла је на противљење Дубровника одмах послије Бодинове смрти, тако да се између Дубровачке и Барске надбискупије водила дуга борба око признања и питања духовне јурисдикције. Тако је папа Александар III, 29.12.1167. године, укинуо Дукљанско-барску митрополију, позивајући барско и улцињско свештенство да се не покоравају својим бискупима, док се не покоре дубровачком надбискупу као својем митрополиту. Упорном борбом, Барска надбискупија је успјела да сачува самосталност и она ће у наредном периоду имати значајну улогу у Зети. Спор са Дубровачком надбискупијом око јурисдикције окончан је тек 1252.године у корист Барске надбискупије. У вријеме Вукана Нјемањића, краља Дукље и Далмације и уз његову подршку, одржан је Први покрајински црквени сабор, којем су предсједавали изасланици папе Иноћентија ИИИ. На његову молбу папа Иноћентије ИИИ је именовао легате за црквени сабор који је одржан код Бара 1199. године. На сабору су учествовали суфрагани барског митрополита (бискуп арбански, скадарски, пилотски, дриваски, свачки и улцињски). У вријеме борбе за очување своје самосталности током друге половине XИИ вијека, настао је и Лјетопис попа Дукљанина, за који неки аутори сматрају да је дјело барског надбискупа Гргура (надбискуп од 1172-1175). Под патронатом српске краљице Јелене, жене Уроша I, од 1288. године у Барској надбискупији се шире просјачки редови: доминиканци и фрањевци. Јелени се приписује оснивање и обнова фрањевачких самостана у Котору, Бару, Улцињу и Скадру. Уз свога сина Милутина, била је доброчинитељ и бенекдитинског самостана Богородице Ратачке код Бара. Падом Бара под османску власт 1571. године радикално је промијењена позиција Барске надбискупије. Барски надбискуп Иван Бруно, Улцињанин, узалуд је наговарао млетачку посаду да се одупре Османлијама не би ли одбранили град. Османлије су га одвеле у заробљеништво, осудили на галије и у бици код Лепанта (7.10. 1571) лишили га живота. Већ 1579. барска Катедрала Св. Дорђа је била претворена у џамију. У овом периоду су поједини барски надбискупи столовали изван подручја своје дијацезе, управљајући црквом из сусједних области. Тако је 1608. године за надбискупа барског и администратора будванске бискупије са сједиштем у Будви, био постављен натпоп столне цркве у Рабу, Марин Бици. Када је 1622. године у Риму основана Конгрегација за ширење вјере (Цонгрегатио Де Пропаганда Фиде) у њену надлежност је потпала и Барска надбискупија. За вријеме турске владавине, Конгрегација је помагала Надбискупију и материјално и персонално. Католичко становништво у Барској надбискупији је посебно било изложено репресалијама послије 1649. године када су Млечани покушали да заузму Вар. На њиховој страни се био ангажовао и барски надбискуп Јосип Боналди, и Османлије су из освете многе католике побили, многи су тада побјегли а један дио је примио ислам. У самом граду Бару од тада више неће бити ниједне католичке породице. Драгоцјене податке о Надбискупији из овог времена оставио је и барски надбискуп Андрија Змајевић из Пераста (1671-1694), који је 1672. обавио визитацију Надбискупије, као и надбискуп Вицко Змајевић (1701-1712) током визитације (1703). Нешто касније забиљежена су и масовнија исељавања католика из Барске надбискупије. Тако је 1726.године прва већа група католичких породица исељена у околину Задра, у насеље Борго Ериззо (Арбанаси), гдје се налазио бивши барски надбсикуп, а тадашњи задарски, Вицко Змајевић. Тек негдје од половине XVIII вијека (од 1744) барски надбискупи се почињу настањивати унутар територије своје надбискупије, прво у Шестанима, Ливарима а од средине XИX вијека и у Бару. Уговором у Кампоформиу (1797), а потом у Бечу (1815), Аустрија добија право протектората и над католицима Барске надбискупије. Посљедњи надбискуп османског периода, Нјемац Карло Потен (администратор 1844-1855, потом надбискуп 1855- 1886) је марта 1867. године пренио надбискупску столицу у Скадар, спојивши на тај начин барску и скадарску црквену институцију. Надбискуп Потен је прешао у Скадар, а у Бару ће поставити помоћног бискупа. Учествујући на И Ватиканском општем концилу 1869. године, надбискуп Потен је захтијевао да добије своје мјесто међу примасима на основу тога што носи наслов Примас Сервиае. По овлашћењу папе Пија ИX, надбискуп Потен је предсједавао покрајинским црквеним сабором у Скадру 1871. године. Прије тога, 1857. године у Бару је завршена изградња нове катедрале посвећене Безгрешном зачећу Богородице Марије. Када је, у јануару 1878. године, ослобођен Бар од Османлија, заповједник османске војске предао је кључеве града Бара у згради Барске надбискупије. Одлукама Берлинског конгреса и међународним признајем Црне Горе, Барска надбискупија и формалноправно постаје њен интегрални дио. Књаз Никола, свјестан историјског значаја ове вјерске институције, настојао је да поврати духовно средиште католика на начин што би елиминисао утицај страних држава, прије свега Аустрије. У том смислу је тражио посредовање ђаковачког бискупа Ј. Ј. Штросмајера код Ватикана, ради обнове Барске надбискупије. Године 1886. потписан је конкордат између Црне Горе и Ватикана, којим је регулисан положај Барске надбискупије и статус католика у Црној Гори којих је тада било око 5000. Подручје духовне јурисдикције Барске надбискупије је конкордатом сведено на подручје унутар граница црногорске државе, јер је већ сјутрадан по ратификацији конкордата (8.10. 1886), папа Лав XIII, издао декрет о раздвајању Барске и Скадарске надбискупије. Промјене у том смислу настале су тек од 1913, односно 1923. године када су жупе Трабоин, Тузи, Груде и Клезна (раније припадале Скадарској надбискупији) додијељене Барској надбискупији као подручје апостолске администрације и 1969. године када су римокатолици у плавској, гусињској и војноселској општини (раније припадали Скопској надбискупији), булом папе Павла ВИ, припојени Барској надбискупији. Одмах по потписивању конкордата за барског надбискупа је постављен Шимун Милиновић (1886-1910), за чијег столовања је Барска надбискупија значајно обновљена. Папа Лав XИИИ је својим кодицилом од 29.3.1887.године дозволио увођење богослужења на старословенском језику на подручју барске дијацезе и за те потребе је штампан у Ватикану Мисал глагољицом 1892. године. Прва свечана миса на старословенском језику је одржана у барској катедрали 1895. године. Варском надбискупу су споразумом између Црне Горе и Ватикана од 7.3.1902. године призната сва права и повластице који су уживали и други бискупи у односу на Завод Св. Јеронима у Риму, а исте године је барском надбискупу потврђена и титула Примас Сервиае. За вријеме надбискупа Николе Добречића (1912-1955) настављен је процес кадровског и материјалног обнављања Барске надбискупије. У пројектима конкордата између КСХС и Ватикана било је предвиђено да се Барска надбискупија сведе на суфрагана Београдске надбискупије и да се Примасија пренесе у Београд. Ова иницијатива је наишла на опште противљење у Црној Гори. Уз финансијску помоћ југословенске владе, 1927. године је изграђена зграда надбискупске резиденције у Бару, а 1935. је почело да ради надбискупско дјечачко сјемениште које ће са сиротиштем и забавиштем бити црквене установе које је основао надбискуп Добречић. Послије Другог свјетског рата у државним болницама на Цетињу (1946), Бару (1947) и Подгорици (1948) почињу се запошљавати прве редовнице, а од 1965. се оснива фрањевачка мисија у Црној Гори. Фрањевцима се повјерава вођство у пет жупа у Малесији. Исте године се оснива Црногорска провинција Фрањевки Безгрешног зачећа са сједиштем на Цетињу; наредне 1966. године долазе салезијанци словенске провинције и преузимају жупу Подгорица, док 1987. у Надбискупију долазе Дружбе Исусове и њима се повјерава жупа Бар. Године 1979. одржано је прво бискупско ређање након више вјекова у Барској надбискупији уз учешће 9 бискупа. У катастрофалном земљотресу исте године, оштећено је или уништено преко 50 црквених објеката Барске надбискупије. Иначе, барски надбискуп се у изворима из XИИ вијека јавља са титулом арциеписцопус сдавиенсис, а од 1475. године се јавља и титула тотиус сервиае примас. На екуменском концилу у Триенту 1551. године, барски надбискуп се потписао титулом Арцхлеписцопус Антибаренсис, регни Сервиае примас, док је барски надбискуп, Иван ВИИИ Бруно, Улцињанин потписао декрете Тридентинског општег концила као надбискуп барски и примас Србије. Виценцо Змајевић, на народном сабору у Бару 1702. године је имао титулу Диоцлециенсис, тотиус регни Сервиае Примас, виситатор Албание, док је надбискупу Карлу Потену издато посебно рјешење (14. 2.1870) којим му је потврђена титула и дозвољено да на саборима сједи међу примасима (додијељено му је друго мјесто до примаса Германије). Званичан назив титула надбискупа Шимуна Милиновића (1886-1910) и др Николе Добречића (1912-1955) је гласио: Арцхиеписцопус Антибаренсис сеу Диоцленсис, тотиус регни Сервиае Примас, мада су се они потписивали и титулом арцибискуп барски и примас српски. До данас је Барском надбискупијом управљао 61 надбискуп, од којих су многи оставили значајан траг у политичком, јавном, духовном и културном животу Црне Горе.
БАРСКИ НАДБИСКУПИ
Први од барских надбискупа Петар (1064- 1094), устоличен је 1089. године. На арцибискупску столицу поставио га је папа Александар ИИ. Налазимо му име у Бодиновој повељи локрумским бенедиктинцима из 1100. године, гдје стоји ин праесентиа домини Петри арцхиеписцопи, тј. у присуству надбискупа Петра. Зна се да је био посредник у спору између краља Бодина и његових рођака. Могуће да се на њега односи епитаф који је био на катедрали Св. Дорђа.
Сергеј је вјероватно други барски надбискуп (око 1110). Из епитафа Овдје лели арцибискуп Сергеј, узиданог у катедралу Светог Ђорђа, зна се да је негдје у првим деценијама устоличавања барске арцибискупије био надбискуп.
Илија (око 1124-1140)
Гргур Гризогоно, родом из Задра, био је барски надбискуп вјероватно од 1172. до 1196. године. Уз помоћ сплитског надбискупа Раниера, добио од папе Александра III надбискупски плашт. Сачуване су три посланице надбискупа Гргура - у једној се тужи папском легату Гвалтерију на намет српског владара Немање. Током 1194. био је свједок у парници између темплара и манастира Св. Козме и Дамјана. Умро је у Задру. Постоји претпоставка (тврдња) да је надбискуп Гргур аутор Љетописа попа Дукљанина.
Иван I, добио 1199. надбискупски плашт од папе Иноћентија ИИИ. Сачуване су двије папине посланице овом надбискупу. За његово вријеме, дубровачки надбискуп Леонардо полази у Бар да обиђе своју митрополију и да и коначно угаси Барску надбискупију, али га барска паства дочекује камењем и не даје му приступити граду. За понтификата Ивана И, владао је Дукљом велики жупан Вукан Немањић (краљ Дукље и Далмације). Вјероватно је био надбискуп до 1247. године.
Иван II (1248-1252) је постао барски надбискуп након смрти Ивана И. Био је 1245. папски изасланик код Татара са Волге и код рускога кнеза Данила. Нјегов путопис о животу и обичајима Монгола први је приказао Европљанима овај народ. Иван ИИ (де Пиано Карпини) сазвао је 1249. у Бару Други покрајински црквени сабор да би стао на крај невољама које су притискале његову надбискупију, од похара и пљачки преко лошег владања клера. Папа Иноценцо је потврдио одлуке овог сабора, бацио анатему на оне који пљачкају бискупске посједе, дао арцибискупу право да екскомуницира из цркве и даје опрост црквењацима који су направили гријех из нужде. Иван де Пиано Карпини је умро 1. августа 1252. године.
Гуфрид (1253-54) је постао надбискуп априла 1253. године.
Ловро (1255-1270), родом из Орте у Тоскани, фрањевац, био капелан у папском двору, легат Ватикана и бранилац Грка. Насљедник Иноценца ИВ, папа Александар ИВ, устоличио га за надбискупа 1255. године.
Гашпар Адам (1270-1280), доминиканац, пјесник, филозоф. Десет година је владао својом дијецезом, а посјећивали су га краљ Урош Велики и краљица Јелена.
Михаило (1282-1298), изабран за надбискупа 1282. године. У Риму је био 1291. године. Посљедњи пут се помиње 1291. када му папа Никола IV у посланици даје налог да изабере бискупа Сарде. Претпоставља се да је умро 1298. године.
Марин Петров Жаретић (1301-1306) био је архиђакон барске цркве, па посланик краљице Јелене код папе Николе ИВ. На приједлог барских каноника, на столицу га узвисио папа Бонифације ВИИИ. Сачувано је неколико посланица каснијег Папе Бенедикта XИ надбискупу Марину. У једној се препоручује да стане на пут нередима у дијецези; у другој му се даје овлашћење да прими оставку скадарског бискупа, а у трећој даје овлашћење да може постављати управитеље у католичким жупама Старе Србије, Брскову, Руднику, Рогозни, Трепчи и Грачаници. Залагао се за искорјењивање богумилства у Босни. За вријеме његовог понтификата, папа је послао доминиканце у регион Вара.
Андрија (1307-1324), постављен од папе Клемента В на надбискупску столицу. Постао је надбискуп у вријеме када је краљ Милутин почео прогонити католике. Године 1319. био је тужен Светој Столици за три преступа - залагање надбискупског плашта и коришћење кривотвореног, свргавање арбанашког бискупа Миховила и постављање опата Лазара без знања папе Ивана XXИИ, и присвајање права да именује бискупа Дриваста. Због тога му је папа наредио црквену обуставу, па се надбискуп Андрија својевољно одрекао надбискупске столице.
Гијом Адам (1324-1341), Француз, припадник доминиканског реда, некадашњи бискуп Солтањеха у Персији, постављен је од стране папе Ивана XXИИ (26. октобра 1324. године) за барског надбискупа. Неколико година по постављењу одлази у Француску под изговором посјете папи и односи старе листине због добијања повластица за барску цркву, али касније одбија да се врати у своју надбискупију. Каноник Иван Заулини написао је тужбу папи Бенедикту XИИ, након које му наређује да се врати у Бар. Након спора с папом, надбискупску столицу напустио је 1341. године. Током 1317. публиковао је дјело Де Модо Сараценос еxтирпанди, а 15 година касније и књигу Дирецториум ад Пассагиум Фациендум пер Пхилиппум регем Франциае ин террам санцтам анно 1332, у којој износи обиље информација о стању на Балкану и Блиском Истоку, Зетском приморју, Албанији и Србији.
Иван III (1341-1347), посвећен за надбискупа у Авињону, а папа му је дао надбискупски плашт 1342. године.
Доминик (1349-1360), био је најприје надпоп зборне цркве Светог Петра у Бару, а затим га је папа Клемент ВИ именовао надбискупом. Управљао је Надбискупијом у тешко вријеме за католике, за владавине цара Душана и Стефана Уроша.
Стефан (1361-1363), барски надбискуп о коме нема никаквих података.
Иван IV (1363-1373), Дубровчанин, из реда Светог Доминика, за надбискупа га прогласио папа Урбан В. Мимо његове воље, наредни папа Гргур XИ, одредио га је за цезарејску метрополску столицу. Умро је 1393. у Дубровнику, гдје је и сахрањен у доминиканској цркви.
Иван V (1373-1382), као бискуп Дриваста био је један од свједока пред којима су 1369. Балшићи примили католичку вјеру. Папа Гргур XI га је поставио 17. јуна 1373. на барску надбискупску столицу.
Антун (1383-1390), барски надбискуп о коме нема никаквих података.
Рајмунд (1391-1395), именован за барског надбискупа од стране папе Бонифација IX, који му је дао задатак да покуша одвратити арбанашке прваке Дукађина од савезништва с Османлијама.
Лудовик Бонито (1395), родом из Ђирђенте на Сицилији. Био је надбискуп у Палерму одакле је побјегао у Рим пред Арагонцима. Папа Бонифације IX учинио га је барским надбискупом, али се он након неколико мјесеци одрекао тог положаја.
Марин II (1396-1420), папа Бонифације ИX именовао га је надбискупом. Зна се једино да је био надбискуп до 1420. године, када је умро у Дубровнику.
Иван VI (1420-1422), изабрали га за надбискупа барски каноници којима је и припадао, а избор потврдио папа Мартин В. Због неке канонске грешке, није забиљежено које, склоњен је са надбискупске столице 1422. године.
Петар II (1423-1448), каноник цркве у Дривасту, кнежевског рода, именовао га папа Мартин В. У сарадњи са барским судијама, донио је 1428. закон да нико не смије продавати, залагати или давати на размјену црквена добра. Доцније су донијели уредбу да нико не смије лобирати у сврху добијања барске надбискупске столице. Године 1448. поднио је оставку.
Андрија II (1448-1459), фрањевац, којег је у Риму потврдио за барског надбискупа папа Никола В. С његовим допуштењем црква Светог Николе близу зидина града Бара дата је конвентуалцима фрањевцима и они су ту саградили манастир. Пошто су Млеци завладали Будвом и Баром, Будванска бискупија се одвојила од Дубровачке и припојила Барској. Током 1450. био Скендербегов посланик код папе, а двије године касније учествовао је у помирењу Дукађина и Кастриота у Драчу. Дао је оставку на мјесто надбискупа 1459. године и преселио се у Рим, гдје је и умро 1462. године.
Ловро II (1459-1460), фрањевац, по захтјеву папе Пија ИИ помагао у преговорима Дукађинија и Скендербега.
Марко (1460-1461), био је барски надбискуп само годину дана.
Шимун Восић (1462-1473), Истранин из Монтоне, одличан познавалац права, острогонски каноник, па подђакон апостолске столице и генерални викар Андрије Бондумера. Папа Пио II одредио га је за барског надбискупа, али овај није хтио да напусти Млетке. Сенат је издејствовао да надбискуп Шимун остане у Млецима док Бондумер не нађе другог викара. Исти папа одредио га за свог изасланика код угарског краља Матије Корвина. Восић је 1467. дошао у Бар, а папа Сикст IV премјестио га 1473. године у Копар, уз титулу надбискупа патраскога.
Стефан II Теглатије (1473-1485), Млечанин, како извори наводе поболан и доста наображен и елегантан говорник, али не дубока наука. Написао је коментар о Пјесми надпјесмама у којем је Исус представљен у разговору с црквом, вјереницом својом. Папа Сикст ИВ, који га је и потврдио за надбискупа, премјестио га је у Торцело, на острво Буран близу Венеције. Сматра се да је прије свог насљедника, барског надбискупа Филипа Гаја, почео носити титулу тотиус сервиае примас.
Филип Гајо (1485-1509), Млечанин којег је папа Иноценцо VIII именовао за барског надбискупа. Не зна се како, али је још за вријеме понтификата у Вару, био и у Вићенци као намјестник бискупа тог града. У том је граду дочекао бурбонску принцезу Ану која је ишла у Угарску, да се вјенча с краљем Владиславом. Надбискуп Филип Гајо назвао се српским примасом. У Венецији 1503. године, као намјесник бискупа тог града, урезао је назив на спомен-плочи цркве у коме се помиње као примас.
Јероним (1509-1517), клерик цркве Св. Бартломеја у Венецији. Иако га је папа Јулио ИИ поставио за надбискупа 1509. године, у Бар је стигао тек 1514, када је и одржао прву мису. Пред долазак је учествовао на седамнаестоме свеопштем сабору у Латерану, а годину дана по доласку поново је пошао на сабор у Рим, гдје је остао до 1517. године.
Ловро III (1517-1525), у својству улцињског бискупа учествовао 1514. на латеранском сабору. Папа Леон X подигао га је на ранг надбискупа барског, дајући му на управу и Улцињску бискупију. Током 1518. Папа је сјединио Будванску бискупију са Барском надбискупијом, али недуго затим опозвао је тај акт и дао Будви бискупа, Шимуна, брата или блиског рођака барског надбискупа Ловра. Негдје између 1523 и 1525. дао је оставку на мјесто надбискупа Бара и бискупа Улциња.
Иван VII (15257-1528?), о њему нема никаквих података, а претпоставља се да је Истранин, из Пирана.
Лудовик II (1528-1551), фрањевац, родом из угледне куће из Вићенце. Папа Клемент ВИИ именовао га за надбискупа, али је тек много касније дошао у Бар. Током 1530. постављен за губернатора Нарније, а 1532. је у Монтегалду, селу крај Вићенце. Управу барске дијецезе повјерио је будванском бискупу Јакову. Године 1541. био је у барској дијецези, обављајући и функцију будванског бискупа. На Тридентинском сабору 1551. дао је оставку на свој положај. Умро је у родном граду 1573.
Иван VIII (1551-1571), Улцињанин, којег је због ријетке крепости и изврсних наука папа Јулио ИИ поставио на надбискупску столицу. Учествовао је 1551 и 1552. на Тридентинском сабору, а 1562. и 1563 на саборским сједницама у Тренту. Био је најжешћи противник предаје града Турцима, али су кнез Алесандро Донато и војни заповједник Иван Гуидицциони управо то урадили. Надбискупа и 600 војника Турд су послали на галију код Али-паше, који је нудио откуп надбискупа за 25.000 млетачких цекина, али до тога није дошло. Седмог октобра 1571. у бици код Лепанта Турци су му одсјекли главу да не би допао слободе. Други извор тврди да су га погубили хришћани мислећи да је Турчин.
Теодор (1575), постављен за барског надбискупа од папе Гргура XIII. Умро је двије године након устоличења.
Амброзије Капић (1579-1598), родом је из Осора на острву Цресу. Папа Гргур XIII именовао га је 9. јануара 1579. године барским надбискупом на тражење барског клера. Дао му је на управу и Будванску бискупију. Пошто су Турци похарали надбискупску палату и добра, настанио се у Будви, али му није био забрањен долазак у Бар, гдје је каткад обављао службу. Он је посљедњи од барских надбискупа који је држао мису у катедрали Св. Ђорђа. Због немаштине одлазио је у Венецију и Рим да набави средства за своју надбискупију, али није имао успјеха. По повратку у Вар, док је проповиједао, Турци су га претукли и бацили у тамницу. Од мучења је и умро 1598. године.
Тома Урсини (1598-1607), фрањевац из Попова поља. Био је и управник будванске дијезеце. Становао је у Будви, јер му барски Турци нијесу дозвољавали долазак у град. За његовог доба велики дио католика се под притиском иселио, дио прешао у ислам, а из Црне Горе се у Вар доселило много православних породица тако да их је било више него католика. Походио је католике по цитавој Србији и у пограничним мјестима подложним Турцима. Саградио је у Паштровићима фрањевачки манастир. Из Истанбула је добио ферман да му свака католичка кућа даје за годину двије аспре, за прво вјенчање 12, за драго 24, а треће 48 аспри, те да му свака рарохија даје по дукат на годину.
Марин III Бици, (1570- 1624), барски надбискуп од 1608. до 1624. године. Потиче из племицке и богате породице, поријеклом из Албаније. Рођен је у Рабу, гдје је до 1608.године био надпоп тамошње столне цркве, када га је папа Павле В поставио за барског надбискупа и администратора Будванске бискупије. Преко Махмут-паше, родом из Обровца, добио је султанов ферман којим му је омогућен приступ Бару. У његово вријеме многи Паштровићи су прешли у католичанство. Након добијања фермана становао је у Бару у кући Асана Челебије, али му је живот био стално у опасности. Због несређених прилика у својој дијацези, столовао је у Будви, гдје је боравио само три године. Почетком 1610. кренуо у визитацију своје црквене области која се налазила под Турцима. Вратио се крајем године у Будву, да би 1611. отпутовао за Раб, а потом у Рим, гдје је остао све до смрти. Поднио опширан извјештај о стању Барске надбискупије, који је као значајан историјски извор више пута публикован. У Црној Гори посљедњи пут под насловом: Марин Бици, Искушења на путу по Црногорском приморју, Албанији и Србији 1610, Будва, 1985.
Петар III (1624-1634), до именовања апостолски викар цијеле Србије. Турци му никада нијесу дозволили улазак у Бар, а нијесу помогле ни препоруке, молбе и новац, па је упуте давао генералном викару, Петру Самоелију. У Летнид, крај Скопске Црне Горе, организовао црквену скупштину жупника Старе Србије. Умро је у Скопљу 27. новембра 1634. године. За вријеме његовог понтификата било је у Бару 2000 католика, у граду и општинама Спич, Љубач и Шушањ.
Ђорђе Бланцо (1635-1644), најприје је био бискуп Сапе, да би га папа Урбан VIII повисио на метрополску столицу. У другој години владања обишао све католичке жупе по Србији. Настојао је да му се домовина ослободи од Турака и пређе под власт Млетака. Папа Иноћенцо X га је 1644. вратио у Горњу Задриму. Никада није дошао у Бар.
Франо I - Леонарди Фрањо - папски мисионар из XVII вијека, који је радио на ширењу католичанства у Црној Гори и Приморју. Леонарди је рођен у Трогиру. У Риму је завршио теолошке и филозофске студије, добивши и докторску титулу. Најприје је био бискупски викар, а затим је због својих способности и образовања постао специјални изасланик Конгрегације за пропаганду вјере Римске курије. Од Конгрегације је 1636. године добио задатак да ради на ширењу католичанства у Далмацији и Боки Которској. Посебно се трудио да преведе у католичанство Паштровиће. О прихватању уније преговарао је и са цетињским митрополитом Мардаријем, с којим се састао у Котору 1638. године. Леонарди у свом извјештају Конгрегацији вјере наводи да је прелазак Црне Горе у католичанство од посебног значаја за његово ширење у Србији и на Балкану уопште, јер је Цма Гора капија католичанства за овај простор. С митрополитом Мардаријем сусрео се и на Цетињу 1639. године, разговарајући о његовом преласку у католичанство и посјети Риму. Митрополит Мардарије је изразио спремност да прихвати унију, тражећи за узврат да му Римска курија одреди плату коју имају бискупи у Османском царству. Због приближавања Римској курији, османске власти су ухапсиле цетињског митрополита и држале га у затвору до почетка 1640. године. Чим је ослобођен, митрополит Мардарије се у Маинама састао са Леонардијем, прихвативши католичанство и изразивши покорност папи. Мисионар Фрањо Леонарди преговарао је и с пећким патријархом Пајсијем о прихватању уније. Леонарди је од 1644. до 1646. године, одлуком папе Иноћентија X био барски надбискуп. Као надбискуп, своју надбискупију и мјесто свога столовања (Бар) никада није посјетио. Умро је 1646. године.
Јосип Буоналдо (1646-1653), родом из Задра, доминиканац, професор теологије у Минервином манастиру у Риму. Папа Иноћенције X поставио га је за барског надбискупа са годишњом платом од 200 римских шкуди. Буоналдо је, са бискупима од Турака узетих крајева, ковао планове о ослобођењу, предочивши их генералном провидуру Леонарду Фосколу. Кад је Фосколо освојио Клис 1648. с њим је био и Буоналдо. Сљедеће године Фосколо је кренуо на југ Црне Горе, искрцао топове под Баром, али га је дочекала турска војска те се повукао. Тада је почео погром барских католика, који су у великом броју прешли на ислам. Становао је у Паштровићима и многе мухамеданце превео на хришћанство. Умро је од туберкулозе 1653. године и укопан у столној цркви у Будви. По Буоналдијевој смрти управа барске дијецезе дата је скадарском бискупу, Петру Богданију, све до новог надбискупа.
Марко II (1654-1656), барски свештеник, Албанац поријеклом, ученик Илирског завода у Лорети, доктор теологије. Умро је на путу за Рим, у Сплиту, гдје је и сахрањен у цркви Светог Дуја. Дијецеза је поново повјерена скадарском бискупу, Петру Богданију, који је њом управИјао 15 година. Сачувани су његови подаци о 8 католичких села у околини Бара са 2400 душа, док у самом граду није било католичких куца, већ су њих 300 живјели као слуге и робови по турским кућама.
Андрија III, Змајевић Андрија - (Пераст, 16.6.1624-1694) - барски надбискуп 1671-1694. У Перасту је завршио фрањевачку основну школу. У Риму докторирао теологију и филозофију. Био је у завичају опат Св. Дорђа и жупник будвански апостолски викар и повјереник. Папа Клемент X, поставио га 23.2.1671. године, за надбискупа барског. Да би био ближи Бару, одабрао је да столује у Паштровићима. Одмах по устоличењу, предузео је каноничну визитацију и сачинио извјештај који је послао Риму. Десетог децембра 1674. године, Андрија Змајевић је уприличио дијецезански синод у цркви Свете Текле код Сутомора. Одредбе синода превео је будвански апостолски викар Бернард 1720. године с народног на латински језик за Фарлатијево дјело. Убрзо напушта Паштровиће и враћа се у родни Пераст. Током 1684. године учествовао је у ослобођењу Рисна од Османлија. Нјеговим старањем и уз материјалну помоћ, подигнута је жупна црква у Перасту. Умро је 1694. године. Оставио је иза себе у рукопису обимно дјело Дарxава света славна и крепосна царковнога лиетописа тру- дом Андрие Змаиевицхиа Перасцтани- на философие науцитеглиа и богословца, гниегда опатта перасцкога сада аркибискупа барскога, у Будви с пистоглиа апостолскога намиесника, краглиества Сервие нацелника народу словинскому отворена, Историју свијета од Стварања до његових дана, и то словинским језиком на латиници, цирилици и на латинском језику, на 900 страна, уз 40 слика које су урадили сам надбискуп и сликар Трипо Кокоља. Аутор је Пјесме од пакла о побједи у боју Пераштана над османском војском, шаљивог писма пријатељу Посланица Трипу Скури. Опјевао је и земљотрес (1667) у полиметријској поеми Словинска Дубрава, Источна Далматија, милостиво од Господина Бога похогиена годиел667- Пие- сан.
Марко III Ђорга (1696-1700), за надбискупа постављен 21 мјесец након Змајевићеве смрти. Становао је у родном Спичу и одатле походио католике своје дијецезе. Сачуван је његов извјештај о стању Барске надбис купије послат Збору пропаганде. Сахрањен у цркви Свете Текле у Спичу.
Вићенцо Змајевић, Вицко (Пераст, 1670 - Задар, 1745) - барски надбискуп (1701-1713), писац, синовац Андрије и брат Матије Змајевица. Након што је у Риму докторирао теологију и филозофију, предавао је на катедри у Пропагандном заводу у Риму. Жупник Пераста постао је 1695. године. Папа Клемент XИ га је 1701. именовао барским надбискупом, управитељем Будванске бискупије, примасом краљевства српскога и походитељем апостолским Србије и Арбаније. Резиденција Вићенца Змајевића је била у Перасту. Поборник ригидног католичанства, предњачио је у сузбијању јереси и утицају околних шизматика и неверника. Обишао је дијецезу и 1703., због нагомиланих црквених проблема, сазвао Покрајински црквени сабор у Мркиње, гдје је била резиденција бискупа Лјеша. Акта са овог сабора потврдио је папа Бенедикт XИВ и штампани су на латинском и албанском језику 1706. године. Након убиства Вицка Бујовица преселио се у Котор у властелинску палату Бућа, а 1713. након атентата на њега, премјештен је на столицу задарског надбискупа. Из Шестана су у Задар избјегле многе породице, а Змајевић их је смјестио у варош Борго Ериззо (данас насеље Арбанаси). Нјегове ране бесједе у перашким црквама сакупљене су у збирку Разговор духовни, и то је једино његово дјело на народном језику, остала су на латинском и италијанском. За вријеме боравка у Риму штампао је збирку Мусарум цхорус (1694), посвећену заповједнику млетачких трупа Антонију Зену. Публикована је 1778. његова Посланица брату, адмиралу Матији. У Задру написао низ списа, а међу њима најзначајнији су: Дијалог изтнеђу католика и Србина, Огледало истине у очигледности чињеница на одбрану свештенства и власти против јеретичке српске шизме подједнако штетне за вјеру и за државу, Спис или извјештај о грчко-српском обреду против монсињора Стевана Лјубибратића, грчког епископа у Далмацији, као и трактат о були папе Клемента XИ Унигенитус Деи Филиус. Био је мецена писцима, преводиоцима и лексикографима. Иницирао је отварање Илирског сјеменишта (или како су га звали по творцу Семинариум Змајоиллрицум), гдје би се школовали свјештеници за служење на илирском језику и писању глагољицом и ћирилицом. Умро је 1745. у Задру, а његовом се смрцу угасила породица Змајевић.
Егидио Кринћо (1719-1722?), постављен је од папе Климента XI за барског надбискупа 1719. године.
Матија (Штукановић?) (1722-1744?), о њему се једино зна да је био из Пераста и да је постао надбискуп 1. јула 1722. године.
Марко IV (1745-1749), родом из Шушања поред Бара. Похађао Илирски завод у Лорету, био викар барског метрополита, па пилотски бискуп пуних 14 година. Папа Бенедикт XИВ га поставио за надбискупа 9. марта 1749.
Лазар Владањи (1749-1786), родом из Скадра, из племићке породице. До именовања за барског бискупа био је бискуп Сапе. Столовао је у Ливарима. Папа Бенедикт XИВ му у писму Урбем Антибарим објашњава како да поступи у вези црквених имања приграбљених од Турака или хришћана. Умро је у 78-ој години, 5. фебруара 1786 у Ливарима, и сахрањен у заруфској цркви Скадарске бискупије.
Ђерђа II Јунки (надбискуп 1786- 1787), родом из Ливара, гдје је и имао резиденцију. Није имао ни пуних 30 година кад га је папа Бенедикт XИВ учинио бискупом Пилота. У наредне три деценије био и бискуп Лјеша и Скадра. У Ливарима је и умро 26. јануара 1787. и укопан у цркви Светог Петра у истом мјесту.
Ђерђа III (надбискуп 1787-1790), поријеклом из села Широког код Скадра. Именован од папе Пија ВИ за барског надбискупа. Умро у Јакину новембра 1790. године гдје је и сахрањен.
Франо II (надбискуп 1791-1822), родом из Скадра, гдје је био бискуп. Становао је у Ливарима и ту направио велику цркву.
Винћенцо II (надбискуп 1824-1839), Скадранин, завршио науке у Риму, био жупник у Бару и капитолски викар. Папа Леон XИИ га одредио за барског надбискупа и управитеља Будванске бискупије. Испрва је столовао у Ливарима да би послије неколико година прешао у барско предграђе Гретву.
Потен Карло, (17.1.1807-15.1.1886) - барски надбискуп (1855-1886), родом из Вестфалије. Марта 1867. Потен је пренио надбискупску столицу у Скадар, спајајући на тај начин Скадарску и Барску надбискупију и такво ће стање остати све до Конкордата Црне Горе и Ватикана 1886. У Бару је за свог помоћника именовао Габријела Капаћиа, којег ће послије смрти 1878. замијенити Паскале Гверини. На И Ватиканском општем концилу 1869. захтијева да добије мјесто међу примасима на основу титуле Примас Сервиае. По овлашћењу папе Пија ИX, предсједава ИИ националним црквеним сабором у Скадру 1871. Карло Потен је посредством аустријског надвојводе Максимилијана, посљедњег мексичког цара, успио да добије султанов ферман за градњу катредрале у Бару 1857. Занимао се и за прошлост Бара и Барске надбискупије. Нјеговим посредовањем, Фрањо Рачки је добио барске епитафе са некадашње цркве Св. Дорђа и објелоданио их у Католичком листу, у Загребу 1850. Потен је написао и двије књиге о Барској надбискупији, чији се манускрипти чувају у архиву надбискупије: Еццлесиае диоцлетанае ет антибаренсис хисториа (1857); Хистцриа Еццлесиарум Еписцопалиум ин Албаниа Турцица ситуарум, qуае Метрополи Антибаренси субјецтае сунт, вел олимфуерунт, бревитер ммматиqуе десцрипта (1863).
Милиновић Шимун II, (Ловрећ, 24.2. 1835 - Бар, 24.3.1910) - барски надбискуп од 1886-1910, фрањевац. Учио у манастиру у Омишу, Макарској, Заострогу и Сињу, гдје је завршио гимназију, потом у Сибенику једну годину Богословије, гдје се заредио 29.5.1857. Био помоћни учитељ у Сињској гимназији, а 1862. послат у Беч, гдје је завршио Философски факултет. Од 1866. поново у Сињској гимназији, био парох сињски и школски надзорник. За вријеме аустроугарске окупације БиХ помагао бјегунцима са тог подручја. На препоруку Ј. Ј. Штросмајера, постављен за надбискупа обновљене Барске надбискупије 1886. године. За барског надбискупа посвећен у Риму од стране кардинала Симеониа у цркви Пропаганде Фиде. У јануару 1887. на Ријеци Црнојевића, положио заклетву пред књазом Николом. За вријеме његовог столовања на столици барских надбискупа обновљен је велики број католичких цркава и парохијских домова, штампан Мисал глагољицом и одржано прво богослужење на старословенском 1894., спријечена промјена имена Завода св. Јеронима у Риму и барском надбискупу су призната сва права и повластице. Милиновић је заслужан за развој толерантних вјерских односа у Црној Гори. Аутор је више дјела: Цртица о Словенској литургији (1880); Биач (1886); Кнез Домалдо (1886).
Добречић Никола, (Бартула, Стари Бар 28.1.1872 - Загреб, 14.11.1955) - надбискуп барски и примас српски. Основну школу завршио у Старом Бару, а 1890. упуцен у Рим на школовање у Цоллегио Урбано, гдје је завршио теологију и филозофију. За свештеника рукоположен 1898. године у базилици Св. Ивана у Латерану. Сљедеће године именован за пароха у Зупцима, а 1905. за пароха новоосноване католичке парохије на Цетињу. Радио као професор тамошње гимназије и као стенограф Црногорске народне скупштине. За надбискупа барског именован 1912. године. У периоду до 1916. године био близак црногорском двору и влади са којом је тијесно сарађивао. Као велики поборник безусловног уједињења Црне Горе и Србије 1919. године ишао у Ватикан да тражи признање за КСХС, због чега је био тужен Св. Столици од црногорске емигрантске владе. Родољубље и патриотизам исказивао је више пута у Првом и Другом свјетском рату. У међуратном периоду више пута путовао по свијету обилазећи југословенску економску емиграцију. Залагао се за привредни развој Бара и Црне Горе и у том смислу иницирао више акција, попут оне о градњи Фордове фабрике аутомобила у Бару. Заслужан за материјално уздизање Барске надбискупије и свештенства у међуратном периоду. Говорио и писао на више свјетских језика. Захваљујући њему при Надбискупији је једно вријеме радило сјемениште, забавиште и сиротиште. Бавио се и књижевним радом. Аутор више пјесничких памфлета писаних у част црногорских и српских државника и црквених великодостојника.
Токић Александар, (Стари Бар, 27.2.1911 - Бар, 6.5.1979) - надбискуп барски од 1955. до 1979. године. У Риму је завршио теологију и филозофију, гдје је и заређен за свештеника (1937). Најприје је обављао дужност управитеља жупе у Бару, проректора Малог сјеменишта и катехете у свим школама у Бару. Од 1940. до 1952. жупник у Салчу и администратор жупе Братица, Улцињ и Свети Никола на Бојани. Именован је помоћним бискупом са правом насљедства, априла 1952. године. У Загребу је 1955. именован надбискупом барским. Говорио је италијански, латински, албански и српскохрватски језик.
Перколић Петар - надбискуп барски од 1979. до 1997. године. Рођен је у Старом Бару 14. августа 1922. године. На римском Урбаниана Универзитету Завода за пропаганду фидае завршио теолошки и филозофски факултет. У Риму је заређен за свештеника, марта 1945. године. Од 1946. до 1965. године био жупник у Шестанима, изузев за вријеме служења војног рока 1947. године. Од 1965. био жупник на Цетињу, до марта 1979. године када је у Титограду именован помоћним бискупом (коадјутором) са правом насљедства. Након смрти надбискупа Токића, постао надбискуп барски 8. маја 1979. године, први у низу барских арцибискупа који није добио палијум, јер је Папа Павле ВИ увео право ношења палијума само за митрополите. На дужности Барског надбискупа и примаса Србије остао до пензионисања, јула 1998. године. Од тада носи звање надбискуп у миру. Публиковао је 2005. године књигу пјесама У сјенци Румије.
Зеф Гаши, (Пештер, Приштина 1938) - барски надбискуп од 1998. године. Класичну гимназију похађао у Загребу и Ријеци, Филозофски факултет у Лјубљани, а Теолошки у Загребу. За свештеника заређен 1969. године, потом од 1970. до 1992. службовао у Приштини. Од 1992. до 1998. директор Катехетског института у Скадру. Прије пријема надбискупске службе 1998. године, у Риму био редовник Салезијанске дружбе Св. Ивана Боска.
Надбискуп барски монсињор Рок Ђонлешај.
(преузето из књиге Историјски лексикон Црне Горе)