Бадњи дан се прославља 24. децембра (односно 6. јануара по грегоријанском календару за цркве и вјернике који прате јулијански календар), дан уочи Божића, и дио је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сијече и пали.

Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих.

Бадњи дан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан.

Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обиљежје. Обичаје око Бадњег дана наслијеђени од  предака и даље се одржавају. За бадњак се сијече грана храста, који је код Словена одувијек био свето дрво. 

Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.

Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умију разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сјећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сјећање да се у неком селу некада и то радило прије него што се то напустило.

Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.

Сјечење бадњака

Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак сијеку искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, прије изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци.

Ово је само дио обичаја који предстоје најрадоснијем хришћанском празнику Божићу.