Данас су једне од четири годишње Задушнице, када се молитвено сјећамо својих упокојених сродника, пријатеља и познаника.
Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хљебова (просфора).
Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хљеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи - Исус Христос побјеђује.
Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно мјесто и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења свијета, преминулима се опраштају гријеси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.
Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сјећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.
Задушнице су дан за душе преминулих. Увијек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сјећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсјећа на Христове ријечи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у свјетлости сунца. Жито је символ смртног тијела и бесмртне душе у свјетлости Царства небеског.
Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залијечују ране гријеха.
Свијећа је символ свјетлости Христове. Он је рекао: "Ја сам свјетлост свету." Та свјетлост треба да нас подсјети на свјетлост којом Христос обасјава душе преминулих.
Свијећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.
Умјесто на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избјеглицама, болеснима или сирочади.
На дан задушница се иде у цркву, гдје се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свијеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове.
Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увијек може да се оде у цркву, где се одслужи помен.
На задушнице се дијели милостиња.
Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.
Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, гдје ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дјело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци.
