Прошло је тачно годину дана откако је преминуо епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије Јевтић.
Владика Атанасије преминуо је прошле године после тешке борбе са вирусом корона у требињској болници.
Био је један од најзначајнијих теолога и аутор великог броја радова и књига, као и превода најважнијих дјела православне мисли.
Владика Атанасије је рођен као Зоран Јевтић 8. јануара 1938. године у селу Брдарица код Шапца. Завршио је богословију у Београду (у генерацији са епископима Амфилохијем и Лаврентијем). Уписао је Богословски факултет 1958, а замонашен је 3. децембра 1960. године.
Дипломирао је на Богословском факултету јуна месеца 1963, а следеће 1964. године одлази на Теолошку академију на Халки (Турска), а потом на Теолошки факултет у Атину. Ту је одбранио докторску тезу из догматике на тему „Еклесиологија апостола Павла по Светом Јовану Златоустом“.
У јесен 1968. године одлази у Париз, гдје најприје наставља богословске студије на Институту Светог Сергија и даље усавршава знање француског језика. После проведене једне године изабран је за професора на Институту. Наредне три године је предавао Увод у богословље и Патрологију са Аскетиком, а последњу годину предавао је и Историју цркве византијског периода.
Вратио се из Париза 1972. године и од тада је на Богословском факултету СПЦ у Београду низ година предавао Историју хришћанске цркве, неко вријеме Историју српске цркве, а 1987. изабран је за редовног професора Патрологије. Биран је за декана Богословског факултета у периоду 1980—1981. и 1990—1991. године.
Током рада на факултету, објавио је око стотину научних радова. Отворено иступа, захваљујући одличном познавању филозофске и теолошке мисли и својом свестраношћу, остварујући дијалог са тадашњим заступницима марксизма и материјализма.
Од 1991. био је епископ банатски, а већ следеће године је одређен за епископа захумско-херцеговачког. Изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу, 1994. године.
Услед тешке повреде, повукао се са архипастирских дужности уз сагласност Светог архијерејског сабора. Привремено је вршио дужност администратора Епархије рашко-призренске, након разрешења епископа рашко-призренског Артемија.
У наставку прочитајте како је митрополит Николај описивао Владику Атанасија:
Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцијепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одјевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене.
Ципеле у јадном стању; увијек одлијепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овдје задобија вриједност и служи свом циљу скривања ризнице.
Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.
Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.
Тијело дебело, нескладно, тешко покретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.
Ход тежак, несиметричан.
Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Kада пјева постаје још гори, руши се сваки осјећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.
Ријеч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.
Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.
Литург који прави неред. Све помјера са свог мјеста. Само Свети Путир остаје на свом мјесту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Kао што он сам воли да каже: „мирујем… немиран“.
Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си дјетенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш гдје да се сакријеш.
Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.
Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.
Речено је статуа, слика, изглед човјека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.
Загонетка
Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али ријеч његова магична, нечувена, аутентична, истинита по садржају.
Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.
Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звијер; из близа дјетенце… 76 година. Велико дијете!
Kада га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ријетког господара. Осим ријечи, он увијек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено узвраћа захвалност, увијек изворно, искусно али без претварања. Увијек га престиже.
Kада га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је ријека мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вриједности.
Kао цвијет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвијет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвјећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извјештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.
Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни ријеч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све слиједи ритам практичне логике, слиједи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.
Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да уљепша ствари да заокружи ријеч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свјестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемјерју. Заиста истинит.
Kо је он? Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?
Личност
Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота.
Ширина схватања. У њему мјеста има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсвјетски човјек. Присуство пуно сигурности и силе. Савјестан и храбар. Неустрашив. Смјелост и иницијатива. Младост и свјежина. Kреативан и разоран. Пун живота.
Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.
Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов побједник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.
Познавање историје задивљујуће, светоотачки осјећај убједљив, богословска равнотежа неуобичајена, ријетко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.
Уопште није важно гдје се родио; шта и гдје је студирао, гдје је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човјек.
Он увијек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човјек, Богочовјек. На тој основи веома божанствен и веома човјечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.
Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ријетко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – дјеца. Дијете је и он сам. Мудрост старца, једноставност дјетета. Остариће и остаће дијете. Прима Царство Божије као један од те дјеце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.
Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.
