Група грађана Цетиња поднијела jе парламенту престонице Црне Горе захтјев за "враћање" Цетињског манастира канонски непризнатоj Црногорскоj православноj цркви Мираша Дедеића и давање на управу ове светиње "свештенству те вјерске организациjе".
Потписници петициjе траже од цетињског парламента да на основу грађанске инициjативе донесу одлуку и храм и обjекте уступе ЦПЦ.
- Тиме ће бити успостављен мир и читав вијек гажена историjска правда - наводи се у образложењу инициjативе.
У овом потезу инициjатора многи виде само jош jедну провокациjу "монтенегринског" Цетиња и наставак кампање против Српске цркве, а у корист фиктивне ЦПЦ.
Некадашњи градоначелник Цетиња, публициста Jован Маркуш, доказуjе да jе оваj захтјев - потпуно неутемељен. Jер власник Цетињског манастира од његовог оснивања 1484. године jе његова управа, односно Митрополиjа црногорско-приморска. Он се позива и на документ из 1961. године у коме су и комунистичке власти признале и потврдиле своjину над црногорском светињом.
- То jе документ државне институциjе - Завода за заштиту споменика културе НР Црне Горе и потписао га jе тадашњи директор Завода Цетињанин Вељко Ђурић. Сви коjи су тврдили другачиjе, обмањивали су и лагали грађане - каже Маркуш. - Ниjедна православна и римокатоличка црква, као ни џамиjа нису биле државна имовина у независноj држави Краљевини Црноj Гори до 1918. године.
Оснивачка повеља Цетињског манастира издата од стране Ивана Црноjевића 1485, коjу jе потврдио и црногорски владар, кнез и господар Никола Петровић своjим указом 1895. године и била jе поштована у новоствореноj држави. О томе, каже Маркуш, говоре тапиjе из 1930.
Поред тапиjа и посједовних листова, и многоброjни уговори између институциjа државе, с jедне стране, и управе Цетињског манастира, са друге, о закупу дијела манастирског земљишта, такође, свједоче о статусу ове богомоље.
Књаз Никола jе 1868. за Народну скупштину саставио списак свих своjих, државних и црквених добара. Како подсјећа Jован Маркуш, тада jе одлучено шта ће припадати Николи као владару, што остаjе као његово лично имање, шта припада манастиру и, на краjу, шта jе власништво државе. Тада jе и прецизно дефинисана своjина манастира на Цетињу.
