Својину над Цетињским манастиром је увијек имала Митрополија, а црногорском друштву је потребна истина, правда и мир, а не лаж и позиви на насиље, наводи у ауторском тексту координатор Правног савјета Митрополије протојереј Игор Балабан.
Текст објављен на сајту Митрополије преносимо у цјелости:
Поново се ових дана причом о власништву Цетињског манастира покушава манипулацијама и лажима збунити црногорска јавност, унијети немир и смутња а све са циљем ширења вјерске и националне нетрпељивости.
Поводом многобројних и веома бучних напада на Цркву, којима ових дана свједочимо због најаве сасвим уобичајеног чина устоличења Митрополита црногорско-приморског у Цетињском манастиру (које се само у 20. вијеку пет-шест пута одржало уз велику радост и учешће многих грађана Цетиња и других градова – и не, никад се није одржало нигдје друго откад је столица Митрополита зетског на Цетињу – посљедњих, дакле, више од пола миленијума), не осврћући се на увреде, клевете и пријетње, потребно је ипак да укажемо на неколико најважнијих историјских и правних чињеница о томе у чијој се својини налази Цетињски манастир, будући да се често чују гласови о томе да је манастир власништво Престонице.
Ктитор (оснивач) манастира је Господар зетски Иван Црнојевић који у својој оснивачкој повељи манастира који је посветио Рођењу Пресвете Богородице 1485. године врло детаљно описује шта му све поклања (а не ради се само о непосредном манастирском окружењу, већ и о земљи у Добрском селу и Цеклину, солилима и годишњој своти новца, на примјер), као и шта су све дужни они који живе на манастирском имању да допринесу у издржавању манастира (неко дрва, неко вино…).
Ову повељу потврђују његови синови Ђурађ и Стефан, па још додају и друга имања, а Ђурађ у тестаменту још налаже да се врате неке покретне ствари ”Светој Госпођи са Цетиња”, које је однио са собом, бјежећи од турске најезде.
Медо(је)вину изнад манастира у првој половини 18. вијека, коју су узурпирали њихови преци, манастиру враћају Медојевићи Перо и Вукосав, а 1749. године Атанасије, потписан као ”архиепископ пећки, свих Срба и Бугара и цијелог Илирика патријарх, потврђује све дотадашње хрисовуље ”бившег господина зетског Ивана Црнојевића и послије њега светопочивших патријараха и митрополита”, као и тадашњег митрополита Саве Петровића, ”које приложише овом пречистом храму преславне матере Бога нашега Митрополији цетињској”. Потом 1768. црногорски главари, како веле, ”по указу Малога Шћепана” писмом митрополиту Сави и ”осталој уопште црковној братији” гарантују личне слободе и ”свако имјеније церковно у сваку нахију у коју се што находи”.
Не треба наглашавати да су сва ова досад поменута завјештања зачињена врло сликовитим приказом казни које би требало да задесе оне које се не држе тих завјештања.
У 19. вијеку, након одвајања свјетовне и духовне власти, врши се и деоба имовине на државну, црквену и књажевску на Благовјештењској скупштини 1868. године, а и у Општем имовинском законику за Црну Гору (1888) се Црква изричито наводи као она која је један од ”имаоника”, то јест, користећи рјечник из данашње праксе у својинско-правним односима – носилаца права својине.
Неколико година касније, 1895. године, црногорски књаз Никола својом одлуком потврђује манастиру право својине, добијено још од стране Ивана Црнојевића, кога у том тексту назива ”посљедњим независним српским владаоцем”, и то не само над манастиром, него над читавим земљиштем ”на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже” те прописује да то земљиште остаје ”за сва идућа времена у искључивој својини цетињскога манастира свето и неприкосновено” и додаје да ће над тим ”манастирским правом” да бдије ”Света цетињска Митрополија”. Ово све чини, како сам наводи зато што је та Иванова задужбина сачувала ”државну мисао” ”кроз зла времена која су прелећела изнад српскога народа” и сачувала ”до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави”.
Цијело вријеме његове владавине се досљедно влада по ономе што је написао, па стога, чак и Управа његовог Двора, плаћа Митрополији аренду (закупнину, ренту) за дворски парк или за земљиште на којем се налазе дворске штале.
У међуратном периоду се наставља исти однос према црквеној имовини и држава активно сарађује са Црквом по питању договора о куповини, продаји, размјени имовине и слично.
Окупационе власти из оба свјетска рата су такође признавале црквену својину над манастиром и другом његовом имовином, а чак су и турске власти пресуђивале у корист манастира у неким споровима око рибарских ока.
Након Другог свјетског рата, комунистичке власти са својих идеолошких разлога, одузимају Цркви огромну имовину аграрном реформом и национализацијом грађевинског земљишта, али неспорно препознају Цркву као власника и знају од кога одузимају земљишта и зграде и коме шаљу рјешења о национализацији. Чак ни њима не пада на памет да успостављају право својине државе над самим вјерским објектима.
Дуго послије рата, плаћају Цркви закупнину за неке просторе, како они, тако и многа друга физичка лица, и покушавају да дођу до разних имовинских споразума са Црквом за оне некретнине које нису биле обухваћене национализацијом.
Чак и у позном периоду трајања СФР Југославије, власт препознаје Цркве и вјерске заједнице као власнике вјерске имовине, па тако Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове Републичког секретаријата за финансије Социјалистичке Републике Црне Горе у октобру 1987. године даје инструкцију општинским органима надлежнима за послове премјера и катастра непокретности да, ради ”исправног вођења пописних листа” за потребе израде катастарског операта, сву православну вјерску имовину уписују на Митрополију црногорско-приморску, исламску на Исламску заједницу у СР Црној Гори, а католичку, зависно у којој се општини имовина налази, на Арцибискупију Барску и Примасију Српску, односно на Бискупски ординаријат Котор. У посткомунистичком периоду је такође, од стране претходног режима, до најновијих времена, својина Цркве признавана, па су исплаћиване и разне накнаде за обештећење Цркве због недосљедног спровођења закона у процесу национализације.
У новије вријеме, по првој евиденцији катастра за катастарску општину Цетиње I из 1958. године, манастир је био уписан на Добро Православне Цркве – Цетињска Митрополија, а на основу детаљног премјера и формирањем катастра непокретности 1976. године уписује се на Манастир Св. Петра, како се води и данас на основу рјешења Комисије за излагање и утврђивање стварних права на непокретностима из 1996. године.
До забуне која је, међутим, настала посљедњих петнаестак година, да неки помисле да је Цетињски манастир у својини Престонице, дошло је због рјешења Подручне јединице Цетиње Управе за некретнине Црне Горе из новембра 2005. године да се на цјелокупном градско-грађевинском земљишту у КО Цетиње I (али и у КО Ријека Црнојевића) упише Државна својина Престонице Цетиње са правом коришћења постојећих и стварних титулара својине. Дакле, својина Престонице је уписана на све непокретности, укључујући приватне, а сви стварни власници, не само манастир, једним су потезом, без вођења посебних поступака, постали само корисници своје сопствене имовине.
Уставни суд Црне Горе је одредбе Закона о грађевинском земљишту (у међувремену потпуно престао да важи) на основу којих је овакакв упис извршен прогласио неуставнима и ставио их ван снаге, али Управа за некретнине, зачудо, у катастарском операту није вратила пређашње стање једним рјешењем, онако како га је претходно промијенила, већ је то чинила и дан данас чини, искључиво по захтјеву појединачних власника (сада ималаца права коришћења) да им се врати право својине, па су многи наши суграђани, судећи по катастарским уписима, и данас само корисници своје имовине.
Држимо да је то добро познато свима који посједују имовину на подручју градског-грађевинског замљишта на Цетињу, а сви заинтересовани могу и сами да се увјере у истинитост ових тврдњи једноставном претрагом на јавно доступној евиденцији катастра непокретности.
Митрополија је одавно тражила да се тај неуставни упис својине Престонице брише из катастра, али се тај захтјев Митрополије није ријешио пред Управом за некретнине због непотребног одуговлачења тог органа, иако су слични захтјеви приватних власника рјешавани у врло кратком року. По чл. 419 и 420 важећег Закона о својинско-правним односима, прописано је да ће се, на захтјев имаоца права коришћења дозволити брисање државне својине и уписати право својине дотадашњем имаоцу коришћења, дакле, извршиће се конверзија права коришћења у право својине.
Колико ли то тек прије важи за брисање својине Престонице која је уписана на неуставан начин како је то случај са непокретностима на подручју цетињског градског језгра?
Из свега написаног је јасно да је Престоница Цетиње, први пут откад манастир постоји, у новембру 2005. године, уписана као носилац права својине, и то, како је утврдио Уставни суд Црне Горе, по одредбама закона које су проглашене неуставним, а надлежни орган годинама није поступао по законитом захтјеву Митрополије да се тај упис права својине брише. Надамо се да ће Управа за катастар и државну имовину у наредном периоду поступати савјесно и донијети законито рјешење по захтјеву Митрополије.
Тим прије што је постојећи упис права својине, поред тога што је укњижен на основу неуставних одредби, још и у супротности са низом важећих закона, као што су Закон о државном премјеру и катастру непокретности (чл. 84, 89…) и Закон о државној имовини у којем се као државна својина којом располажу држава или општина, ни на једном мјесту не помињу вјерски објекти. Уосталом шта ће држави, која је чланом 14 свог Устава прописала одвојеност вјерских заједница од државе, својина над вјерским објектима?
Након овог образложења, више нико нема право да се позива на своје незнање околности под којима се десило да се Престоница Цетиње, нажалост и даље, неуставно, у катастру води као носилац права својине над имовином Цетињског манастира, али и многих других стварних власника непокретности на Цетињу.
Престоница нема, нити може да има икакав други доказ о основу за стицање права својине, осим неуставног рјешења катастра из 2005. године, за разлику од Митрополије која има стотине доказа о својини над Цетињским манастиром, од којих смо овдје издвојили само оне најважније.
Свако позивање на наводно власништво Престонице над Цетињским манастиром је уствари покушај преваре грађана и цјелокупне јавности у покушају подизања тензија и лажног представљања врло јасних, неспорних и лако провјерљивих историјских и правних чињеница у погледу стварне својине над Цетињским манастиром, која је свагда и од свих била признавана. Својину над Цетињским манастиром је увијек имала и данас има Митрополија.
Овом друштву је потребна истина, правда и мир, а не лаж, клевете, мржња и позиви на насиље.