Kultni režiser Martin Skorseze u 81. godini iznenada gradi "drugu karijeru" - kao zvijezda društvenih mreža. U intervjuu za "Gardijan" slavni sineasta govorio je o radu sa svojom kćerkom, filmu "Ubistva pod cvetnom mesecom" koji je nominovan za Oskara i svom putu koji je davno započeo na "zlim ulicama" Njujorka 1940-ih.
Skorseze je za „Ubistva“ nominovan u 10 kategorija, uključujući i rekordnu 10. nominaciju za najbolju režiju. Govoreći o filmu, kaže iskreno da je zadovoljan, ali da se raduje da počne nešto novo:
– Ako može odmah. Sad. Danas. Evo ovog trenutka! Kažu mi da se odmorim, a kad? Nije umor problem, vrijeme je. Dakle postojanje, odnosno nepostojanje!
U godinama kada bi većina filmskih stvaralaca bila penzionisana, Skorseze ima još mnogo toga u planu, a i energije da to i uradi. Čini se da skoro stari unazad, primećuje novinar „Gardijana“. Kao skoro poslednji preživeli iz Zlatnog doba Holivuda 1970-ih, ponosno nosi filmsku baklju.
I povrh svega ovoga, protiv svih očekivanja, Skorseze je našao vremena da postane zvijezda društvenih mreža.
– Očigledno sam bio primoran da stupim u kontakt sa TikTokom – kaže on zadovoljno.
Neumorni veteran priznaje da je to sve zahvaljujući 24-godišnjoj kćerki, Frančeski, koja ga je svemu podučila. I tako posjetioci ove društvene mreže mogu videti Skorsezea koji pokušava da pogodi svrhu određenih predmeta poput uvijača za trepavice, zatim testira sleng generacije Z, ali i bira potencijalnu novu muzu koja će zamijeniti Roberta De Nira i Leonarda Dikaprija – ispostavilo se da je to porodični pas, Oskar. Dinamika oca i kćerke je toliko simpatična da su angažovani da naprave „Super Bowl“ oglas za veb stranicu kompanije „Squarespace“.
Frensis Ford Kopola je nedavno opisao Skorsezea kao „najvećeg živog filmskog reditelja na svijetu“, a sada pravi skečeve od 30 sekundi za društvene mreže.
– Zapravo je nekako zabavno. Postoji nešto u tome da se iznenada probijemo kroz svu ovu izmišljotinu da budemo pravilno intervjuisani ili predstavljeni u određenim događajima, i odjednom smo kod kuće sa psima po podu, u pidžamama i među ljudima koji se smiju.
Skorsezea za nekoliko dana očekuje Berlinski filmski festival na kojem će dobiti Zlatnog medvjeda za dostignuće u karijeri, a snimanje filma „Ubistva pod cvetnim mesecom“ od tri i po sata, kaže nije bilo teško, ipak je to radio mnogo puta ranije. Zasnovano na istinitoj priči, ostvarenje govori o pripadnicima bijele rase koji su sistematski ubijali pripadnike indijanskog plemena Osejdž nakon što su 1920-ih pronašli naftu na njihovoj zemlji. Film je nastajao šest godina i trebalo je skoro 100 dana za snimanje.
– Nije bilo lako snimati u vrućoj Oklahomi, sa ograničenjima kovida i sa periodičnim setovima, automobilima, kostimima, konjima i mnoštvom statista. Ali, ne žalim se. Kada krenete na snimanje, skloni ste da eliminišete iz svog uma sve zamke, neprijatnu prirodu snimanja, bolove jer starite, koliko vam je potrebno da dremnete… sve to zaboravite i mislite na to da ćete nastaviti i učiniti sve vrlo brzo, ili barem, efikasno… a to se neće desiti – smije se Skorseze i dodaje da više voli da snima na hladnoći.
Ipak, ubice su, kako priznaje, predstavljale rizik, ne ekonomski – uostalom, podržao ga je „Apple“ – već politički, zbog toga što iskopava sramnu, nedvosmisleno rasističku epizodu američke istorije (priča se takođe odnosi na masakr u Tulsi 1921. godine sa suprematizmom bijelaca) u vrijeme kada se mnogi desničari bore da takva istorija ostane zakopana.
– Pa zato i moraju da se snimaju ovakvi filmovi – jednostavno kaže i dodaje:
– Nisam to uradio sa idejom „sada ćemo razotkriti korupciju kapitalizma, za koji znamo da je užasan“. Pokušao sam to sa „Vukom sa Volstrita“, ali više kao ljuti povik o tome, sa humorom. A onda se desilo da je Tramp izabran!
Sugeriše da se često dogodi da filmovi „predvide“ stvarnost, ali tu se obično radi o dubljim stvarima o kojima je on govorio u svojim prethodnim ostvarenjima – muškarci, muška moć, muški odnosi i, posebno, sposobnost muškaraca za nasilje.
Mnoga od njih – “Ulice zla”, “Taksista”, “Razjareni bik”, “Kazino”, “Bande Njujorka”, “Vuk sa Volstrita” i posebno “Dobri momci” – smatraju se remek-djelima, ali, često ovi filmovi zauzimaju tačku gledišta da su muškarci počinioci nasilja. “Ubistva pod cvetnim mesecom” nisu izuzetak, mora se reći. Ali, zahvaljujući Skorsezeovom frenetičnom, živahnom stilu snimanja filmova, njihov „stil“ često izgleda nekako kul. A kako i sam Skorseze kaže: „Grijeh je zabavan”.
– Mislim da je to skoro sve što me je zanimalo – u smislu počinilaca. To je veoma komplikovano pitanje jer seže u moje djetinjstvo – priznaje reditelj govoreći o svom posleratnom odrastanju u Maloj Italiji, oblasti donjeg Njujorka gde su se naselili njegovi deda i baka sa Sicilije, zajedno sa stotinama drugih italijanskih imigranata.
Oružje i gangsteri, kako objašnjava, tamo nisu bili filmska fikcija: bili su dio svakodnevnog života, kao i siromaštvo, nasilje, katolicizam – pojmovi morala, grijeha i krivice. Skorseze je studirao za sveštenika, prije nego što je ušao u svet filma, književnosti i muzike. Njegovi strogi roditelji su pokušavali da balansiraju “na liniji morala”, kaže on, „samo da bi mogli da prežive sa nekom vrstom dostojanstva u svijetu koji je zaista bio korumpiran na mnogo različitih nivoa“. Što se počinilaca tiče, ističe da je fasciniran onim što ljude čini kriminalcima. „Možemo li postati počinioci?“
Nagoveštava činjenicu da je napravio greške u sopstvenom životu:
– Da li sam ja osoba koja donosi moralne sudove o tome kako drugi ljudi žive? Ne. Tako sam živio.
Skorseze se ženio pet puta. Svoju prvu ženu, Laraine Marie Brennan, napustio je 1971. godine, nedugo nakon što je rodila njihovu ćerku Ketrin – po svemu sudeći, on je izabrao karijeru umjesto porodice. Postojala su tri kratkotrajna braka – sa Džulijom Kameron, Izabelom Roselini i Barbarom De Fina – i veze sa glumicama uključujući Lajzu Mineli i Ileanu Daglas. Oženjen je svojom sadašnjom suprugom Helen Moris od 1999. Skorseze je takođe prošao kroz period zavisnosti od kokaina, što je rezultiralo hospitalizacijom i, moglo bi se reći, neuspjehom na blagajnama njegovog mjuzikla „Njujork, Njujork“ iz 1977. godine, u kojem je glumio De Niro i Mineli.
O takvim događajima bi radije govorio kroz prizmu svojih filmova:
– Ne mogu da pravim takve stvari ako te stvari ne osjećam… Uvijek će postojati oni koja će vidjeti samo brutalnost mog filma i ono što oni misle da je nepromišljeno nasilje. Sa filmovima kao što su “Dobri momci” poenta koju sam pokušavao da kažem je bila, hajde da razumijemo privlačnost i uživanje u zlu. I tako možete reći: “Sada imate oba načina, pa birajte”.
Ističe da su mnoga pitanja koje je postavljao u svojim filmovima i dalje vrlo aktuelna. Naročito se činilo da se “Taksista” osjeća kao da ima neku vrstu “usamljenog, otuđenog, obespravljenog, ogorčenog muškog identiteta koji je od tada samo rastao”
– Slijedio sam samo svoje instinkte, a ne instinkte industrije. Težili smo određenim likovima i njihovim pričama. Kada sam ih pravio, osjećao sam da treba da budem tamo, umjesto da budem angažovan i da se nađeš na mjestu gdje ne želiš da budeš!
Nasilje se prelilo sa ekrana u realnost u slučaju “Taksista” – Džon Hinkli Mlađi – vođen svojom opsesijom prema Džodi Foster, koja je glumila u filmu, i oponašajući De Nirovog antiheroja – pokušao je da ubije predsjednika SAD Ronalda Regana 1981. To je epizoda sa kojom se Skorseze bori od tada.
– Da li mi se svidelo ono što se dogodilo? Ne. Da li smo osjećali da smo u pravu kada smo snimili taj film? Da. Da li je nasilje na kraju odlučujući faktor u tome šta čovjeka čini muškarcem? Ne mislim tako. Ima izlaza za muški bijes, a da to nije nasilje. Rokenrol, na primjer.
Skorseze je snimio mnoge muzičke filmove tokom svoje karijere, od svog klasičnog koncertnog filma “Poslednji valcer” iz 1978. do dokumentarnih filmova o Bobu Dilanu, Rolingstonsima, Džordžu Harisonu, istoriji bluza, čak i produženi „Bad“ video Majkla Džeksona.
– Još uvijek volim da učim! I učim, stalno! I o muškarcima, ali i o ženama! Imati djecu u poznim godinama je potpuno druga dimenzija. To vas mnogo nauči. I ne samo o TikToku – kaže uz osmeh i zaključuje:
– Još važnije, nauči vas mnogo o ljubavi. Na kraju krajeva, nisu važne rodne razlike. Pokušavam da prokljuvim ko smo mi kao ljudska bića, kao organizam, od čega su naša srca napravljena. To je ono što mislim da tražim. Dozvolite mi da to kažem ovako: još uvijek sam radoznao!
