Мјештани Шекулара затражили су од државних и општинских институција да осмисле пројекте чија ће реализација допринијети да се заустави изражена миграција житеља са тог подручја. Истакли су да досадашња залагања надлежних нијесу дала очекиване резултате кад су у питању развој њихових села и економско јачање локалног становништва. Казали су да би држава, кроз ефикасне подстицајне мјере, давање повољних кредита и обезбјеђивање откупа тржишних вишкова, требало да гарантује младим људима да ће од свог рада моћи нормално да живе у мјесту свог рођења.
– Подручје Шекулара располаже изузетним природним ресурсима. Међутим, наше шуме и воде су на услузи појединцима који стичу огромно богатство, док мјештани све дубље тону у биједу и сиромаштво. Уз то, врло мало је урађено по питању валоризације туристичких потенцијала коју треба да прати производња здраве хране. Умјесто да држава подстиче ту производњу, она је својим неразумним потезима "раскрчмила" стада на простору Шекулара. Довољно је погледати некадашње њиве и ливаде како урастају у коров и увјерити се у то. Једноставно, под оваквим условима овдје нема живота, зато народ и одлази у срећније крајеве. Државне и општинске институције треба да осмишљавају програме чијим би се спровођењем задржало ово мало народа што је остало да живи на вјековним огњиштима својих предака – навео је мјештанин Веско Давидовић.
Шекулар, који обухвата села Улица, Мезгале, Ћетковићи, Орах, Радмушевићи, Лазе, Томовићи, Спалевићи, Булићи и Рмуши, 1961. године бројао је 1.564 становника. Tај број ове године сведен je на свега неколико стотина. У шекуларској ОШ "Вукајло Кукаљ" прије пет деценија наставу је похађало близу 400 ученика, док ове године у школским клупама има свега тридесетак ђака.
– Некада су наша села била пуна народа, а школе пуне дјеце. Сада од тога нема ништа. Народ се одселио, док су све некадашње вриједности уништене. Потребно је урадити стручне анализе како би се дошло до закључка зашто је то тако. Међутим, једно је сасвим сигурно – да су погрешна стратегија за развој сјеверног региона и небрига друштва у цјелини довели до оваквог стања – наглашава Ацо Лабудовић.
И Боривоје Делетић тврди да су мјештани, без конкретне помоћи државе, немоћни да било шта ураде.
– Позивани смо да искористимо предности које има Шекулар и да своју пажњу усмјеримо ка осмишљавању садржаја који ће нам омогућити стварање дохотка, а самим тим и животну егзистенцију у завичају. То је заиста смијешна прича, јер људи који су остали да живе овдје немају почетни капитал за било какву дјелатност. Уз то, нико не добија сигурност да ће одређена улагања бити исплатива. Држава мора, у договору с мјештанима, да створи повољни амбијент гдје ће људи радити и живјети од свог рада – истакао је Делетић.
