Након три деценије, Црна Гора према мишљењу бројних људи с обје стране границе, прави непотребни корак уназад именовањем базена у Котору по човјеку који је био успјешан спортиста, али касније заповједник страже у логору, пише Dubrovački dnevnik.
Између Херцег Новог и Котора, у предивном заливу Боке которске смјештено је рибарско мјесто Морињ. За већину туриста који се сретно купају на плажи овог живописног краја непозната је његова не тако давна прошлост. Наиме, име овог насеља бројне Дубровчане подсјећа на неславна ратна догађања почетком деведесетих када је на том подручју формиран логор већином за мушкарце хрватске националности које су доводили с дубровачког подручја.
Некадашњи војни комплекс кроз који је прошло око 300 заробљеника данас је зарастао у високу траву и грмље, а велика зарђала врата причвршћена су танком жицом тек тако да створе привид забране уласка у комплекс гдје је смјештено неколико кућица утонулих у коров. Објекти изгледају као да су обновљени тако да ништа не одаје утисак да је ту некад била творница боли. Успјели смо доћи до два објекта, први је стражарски, а у други пак мјесто тешког батинања и проливене крви.
Логор је недавно ‘оживљен’ именовањем јавног затвореног базена у Котору по Зорану Гопчевићу који је био успјешни ватерполист, а касније заповједник страже овог злогласног мјеста у Морињу.
Ускоро ће се напунити 30 година од дана када је Конављанин Влахо Верамента ухваћен и одведен у логор. Било је то точно 8. октобра, имао је само 17 и по година и био је најмлађи размијењени логораш. У Морињу је провео 67 дана.
Најмлађи логораш сјећа се Гопчевића и Мориња
“Пријавио сам се у кризни штаб 1991. године у Цавтату. Ту смо држали стражу, били смо и на топу у Конавлима гдје је ухваћено 16 гардиста које су међу првима водили у Морињ. Нас су окружили на Звековици гдје су се водиле највеће борбе, нисмо се никако могли извући. Касније су заробили и мога оца којега су уз Зденка Булића брутално премлаћивали. Једно вријеме нисам знао гдје је он, јер су рекли да га воде на стријељање”, у даху говори Влахо Верамента.
Кућице у којима су боравили описује као да их управо гледа.
“Нисмо имали ни кревете, ни мадраце, лежали смо на дрвеним подовима. У тој једној просторији било је 150 заробљеника, послаганих један уз другога. Често нам је било хладно. Кад су дошли припадници Црвеног крста згрозили су се над условима у којима смо боравили па су нам након тога дали неке деке за спавање. Нисмо смјели излазити, јер би нас онда премлаћивали. Једном сам гледао кроз прозор у море па су ми рекли да покушавам организовати бијег. WЦ је био вани, а како нисмо излазили, унутра су ставили двије канте и ту смо обављали нужду.”
Влахо Верамента каже како су заточеници логора Морињ посебно упамтили кухара.
"У почетку сам мислио да се презива ‘Вазелин’, а касније сам схватио да му је презиме Мензалин. Он нас је јако тукао и био је најгори од свих. Неспојиво је како нетко може бити такав монструм, а бавити се скроз другом професијом у животу. Човјек никад не би помислио да људи попут њега или Гопчевића могу поћи на тамну страну“.
Добро се сјећа и Зорана Гопчевића.
-Када сам дошао било је приче о њему. Нисмо могли вјеровати како један спорташ, који је имао успјешну каријеру, може бити на таквој позицији – одобравати злочине, малтретирања и тучњаве. Освајао је медаље и онда се обратио-наводи Верамента који сматра како је одлука которске скупштине о именовању јавног објекта по Гопчевићу њихова ствар.
-Није наше да говоримо што ће они радити, али морамо упозорити јавност да се зна о чему је ријеч. Ово је корак уназад у односима између Хрватске и Црне Горе, Дубровника и Котора. Чини ми се како се мијењају политичке структуре, релативизирају ствари које су се догађале деведесетих, а зна се што је све било. Очекивали смо како ће Црна Гора кренути путем Еуропске уније, а не чинити нешто што је признање свега што није било добро. Мој живот иде даље, трудим се не размишљати и све сам некако пребродио. Но, сваки спомен, па и ово сад што се догађа око Гопчевића, човјека врати у та времена и одмах се узрујам- објашњава Влахо Верамента који је из Мориња размијењен 13. децембра 1991. године.
Хрвати у Црној Гори: Одлука има политичко-идеолошку позадину, а порука је јасна
У Црној Гори тек малобројни отворено говоре о одлуци да један спортски објект носи име по човјеку који је између осталог био и заповједник страже злогласног мјеста. Успјели смо разговарати с представницима Хрвата окупљених око грађанске иницијативе и националног вијећа Црне Горе. Контактирали смо и предсједника Општине Котор Владимира Јокића којем је градоначелник Мато Франковић упутио допис како ће ова одлука имати посљедице по добросусједске односе. Јокић се није желио сусрести с нама, наводно је био на путовању, а није ни одговорио на наш упит.
Потпредсједник Хрватске грађанске иницијативе и заступник у Скупштини Општине Тиват Илија Јановић упозоравао је јавност око базена у име ХГИ-а као политичке странке жалећи се на приједлог који је касније усвојен скоро једногласно, с једним суздржаним гласом. Истиче како нису успјели зауставити одлуку првенствено јер немају заступника у Скупштини.
-Не улазећи у саму бит ствари због чега су то урадили, порука је јасна. Како другачије описати потез преименовања објекта који је 37 година носио име једног антифашисте? Цјелокупна ситуација има политичко-идеолошку позадину и ово није само именовање него подизање спомен обиљежја спорташу који је био резервиста и командант логора у Морињу - сматра Илија Јановић.
Хрвати у Црној Гори данас се већином баве својим економско-егзистенцијалним питањима, наводи он и додаје како њихов положај најбоље описује анкета која је спроведена прије двије године. Јановић додаје како су резултати анкете показали да су Хрвати сврстани међу једну од три најнепожељније особе да вам буду сусједи, послодавци, брачни другови или пословни партнери.
-Донесене су одлуке с тешким посљедицама које се већ сад осјете. Ситуација је напета, али ја се конкретно не осјећам угрожено. Ипак човјек може доћи у ситуацију да осјети провокацију и због тога морамо мислити на млађе генерације- став је потпредсједника Хрватске грађанске иницијативе и потпредсједника Општине Тиват Илије Јановића.
Остао је горак окус након именовања базена
Хрватско национално вијеће кровна је институција хрватског народа у Црној Гори, а њихов предсједник Звонимир Дековић изражава жаљење због чињенице како су Хрвати једини народ који након посљедњих избора који нема свог представника у парламенту.
-Још увијек постоје наслијеђени стереотипи које годинама покушавамо амортизирати, а то је да се ставља знак једнакости између Хрвата и усташа. Покушавамо проеуропским и западним начином сталног промовирања заједништва пружити руку и придобити партнере, но упорно има оних који би ту руку најраније отргнули умјесто да се сусретнемо на заједничкој црти. Има и оних који нас прихваћају и с њима градимо будућност -прича нам Звонимир Дековић док сједимо у Дому културе ‘Јосип Марковић’ у Доњој Ластви код Тивта.
За њега је ‘научена лекција’ преименовање јавног спортског објекта у Котору по човјеку који, упркос спортским успјесима, има мрљу у биографији. Дековић наводи како људи из Тивта имају посебан сензибилитет према Морињу јер су тамо, уз Дубровчане, Конављане и остале, била и три њихова суграђана који су одбили пуцати по Конавлима.
-Извући ћемо поуку из овога. Наша жеља да баштинимо опрост и кршћански дух је трајна, али нећемо бити агресивни у томе да не бисмо дошли у ситуацију да заборавимо што је било. Чекамо да и други приступе кршћански па да онда можемо наставити заједно ићи тамо гдје се Црна Гора барем декларативно опредијелила, а то је према Европској унији и њеним вриједностима. Остао је горак окус након именовања базена по Гопчевићу, јер је то покушај заборава свега онога што се догађало у Морињу- закључио је за Дубровачки дневник предсједник Хрватског националног вијећа Звонимир Дековић.
Которска Удруга Аниме сваке године се присјети Мориња
Лјупка Ковачевић из Центра за женско и мировно образовање Котор – АНИМА је оштро осудила скоро једногласно именовање базена по Зорану Гопчевићу умјесто ранијег назива Никша Бућин који је био спортиста и антифашиста. Она на ову причу гледа кроз шири контекст.
-Однос према логору у Морињу исти је од рата па све до данас. Чак смо имали градоначелницу из Мориња (оп.а. Маја Ћатовић, бивша предсједница Опћине Котор) па ни она није отварала то питање и подстицала суочавање с прошлошћу. Данас се власт промијенила и овај сегмент око именовања је исто стање духа које не жели преиспитати злочине, они се уопће не спомињу. Испричали су се на државном нивоу, плаћена је нека ситна одштета, али све то иде без упознавања јавности да се не би угрозила актуална власт. Помирили смо се с Дубровником, а с друге стране све је остало исто. Нас треба занимати што се догодило у наше име, да се то не би поновило. Искрено, изненадила сам се како је брзо успостављено такозвано помирење- казала је за Дубровачки дневник Лјупка Ковачевић додавши како логор у Морињу треба бити обиљежен плочом која ће Црногорце подсјећати на злодјела појединаца која су почињена у име народа.
Ковачевић и њезине колегинице сваке године на улазна врата логора оставе цвијеће и обиљежје у спомен на све оне који су ту прошли тортуру. Према њеним ријечима занимљиво је како све то што оставе нестане кроз дан, два.
