Година коју смо испратили донијела је пуно лијепог глумици Бранки Оташевић. Овјенчана је Годишњом наградом Црногорског народног позоришта што је потврда њеног залагања које је показала играјућу у нашем националном театру више година уназад. Бранка је добила и стални ангажман у овом позоришту, што је испуњење њених жеља.
– Још не могу да вјерујем да ми се све то издешавало послије више година рада за ову кућу. Да добијем Оскара или неку велику награду, наравно да бих водила рачуна да ми хаљина буде љепша, али срећа коју сам осјетила тог дана када сам добила награду, у друштву драгих људи, чињеница да ми се све исплатило послије толико година, била је неописива. Неко каже "награде ништа не значе" - мени значе, а ова посебно.
• Шта за Вас значи бити стални члан ЦНП-а?
– Толико година сам маштала да уопште уђем овдје, да имам дужи уговор, и кад ми се то десило била сам ван себе. Нисам могла да вјерујем да сам коначно чланица ЦНП-а, да радим, да имам посао. Стално ме је пратила та нека неправда, чињеница да немам запослење. Хвала свим људима који су ме годинама бодрили и говорили да ће све бити уреду. На крају је тако испало.
• Како се то одразило на Ваше поимање посла, професије којом се бавите, неке нове ангажмане?
– Сматрам да је требало да будем много више ангажована прије, али људи ме разувјеравају. Понекад ми дјелује чудно да играм нешто што се, по мени, игра кад си студент глуме. Није да нисам радила - радила сам, и то са великим именима и увијек су ме бирали на кастинзима, што ми је давало снагу. Значило ми је то да се не подразумијевам, јер сам склона самокритици и имам милион замјерки на себе и онда ме је та чињеница, да не могу да се запослим послије толико година, доводила до тога да одустанем.
• Зар је било и тих мисли?
– Први пут кад сам хтјела да дигнем руке од глуме добила сам улогу код Доре Подолски на аудицији за "Орканске висове". Други пут, кад сам рекла свом професору да ми се нађе замјена за представе у којима играм, звао ме је Игор Вук Торбица да ми каже да сам у подјели за "Крваве свадбе". Постало ми је свеједно, јер је била у питању егзистенција моје породице. Жељела сам само мир у души, а та ситуација ме је довела до тога да ми то све уноси немир и да нисам срећна. Била је то тешка ситуација - чекаш улогу, добијеш је послије двије или четири године, али немаш мира, јер си свјестан да не смијеш да погријешиш. Међутим, запослен глумац ради и ради, стиче искуство, учи, може и да погријеши. Ја то нисам имала и почела сам да размишљам: "Шта ће мени све ово".
• Ваш пут до глуме није био посут ружама? Имали сте посао који многи прижељкују?
– Да, била сам стјуардеса. Пробала сам да упишем ФДУ кад и Кристина (Стевовић Обрадовић) и Славко (Калезић), али нисам примљена, што је за мене било шокантно. У тој паузи добила сам позив да радим, а ја од средње школе радим код ујака у продавници. Почнем да радим као стјуардеса, исполагала сам испите које су тражили, а с друге стране била сам љута - нисам хтјела ни да уђем у позориште. Но, зову ме са факултета да ће бити пријемног, задњи дан сам чекала да предам документа, па ужи круги и на крају сам примљена. Оставила сам и авионе и Емирате, гдје је требало да радим...
• Постављате ли сада себи питање да ли се исплатило?
– И даље сматрам да сам ту гдје треба да будем. Жао ми је и често се питам зашто је овај посао оволико морао да ме боли, да ме оволико мучи, јер га много волим. Због овог посла сам "измишљала немогуће" са два дјечака, само да скроз не одустанем. Лојална сам му и нисам хтјела да га издам и поред тога што сам могла да радим нешто друго. Сматрам да човјек мора да ради оно што воли, без обзира колико се то плаћа, али не по сваку цијену, но то ја говорим сад са оволико искуства и година. Да ми се није десило ово запослење, сигурно не бих остала у глуми.
• Како мислите сад, са ове дистанце, да глумац некако превазиђе ту егзистенцијалну несигурност коју глума као професија доноси и значи? Шта савјетујете својим колегама?
– Вољела бих да сви имамо неке своје бизнисе поред глуме. Били бисмо задовољнији, свако је срећан кад је финансијски сигуран. Онда глумиш релаксирано, не бринеш о томе колика ти је улога. Ми овдје у Црној Гори не снимамо, код нас је продукција слаба. Читам да у Београдском драмском позоришту имају десет представа на прољеће, па ми дође да их зовем и питам могу ли да вам будем лустер.
• Многи глумци су задовољни што је у ЦНП-у сада кастинг обавезан начин добијања улоге?
– Мене је то држало. То је значило да вриједим. То је најпоштеније. Млади људи треба да раде много на себи, да много уче и знају. Ни за чим не жалим, имам свој филм "Дјечаци из Улице Маркса и Енгелса" и Николи (Вукчевићу) сам много захвална на томе, имам "Ласице" и сад још неке улоге, а сваку своју улогу волим - па била сјенка, рам, лустер или неки битан лик за представу - сваку волим и играм је са истим жаром.
Светлана ЋЕТКОВИЋ
