Ликовни умјетник који је у јавности једнако препознат и вреднован и по свом умјетничком као и друштвеном ангажману сигурно је мр Игор Ракчевић, графичар. На ликовној сцени је безмало 30 година, и као какав хроничар помно је кроз свој умјетнички израз критички забиљежио и овјековјечио све што се дешавало од 1990. на овамо. У то се можете увјерити уколико посјетите Дворац Петровића, галеријски простор Центра савремене умјетности Црне Горе, у коме се још неколико наредних дана може погледати Ракчевићева самостална изложба "Цинизам сребрног контејнера", његова својеврсна ретроспективна поставка.
• Назив Ваше изложбе "Цинизам сребрног контејнера" асоцира на слике људи који прекопавају по контејнерима, не би ли нешто у њима нашли... Слике присутне од `90. на овамо. Људи и "сребрни" шљаштећи контејнери за смеће...
– Да, то је цинизам сребрног контејнера. Сребрни контејнер у принципу означава комплетну парадигму у друштву у коме ми живимо од `90. година на овамо. На жалост, морам да примијетим, сада кад гледам моје радове, да се мало што промијенило у односу на `90. Тако је прије свега остала непромијењена еколошка свијест, проблем екологије је и даље присутан, а ту је и проблем и економије и сиве економије. Ми још увијек, иако смо покушали још `90, нијесмо успјели да ријешимо неке круцијалне ствари које би нас увеле у ред развијених друштава. И зато је сребрни контејнер парадигма управо једног таквог друштва, и једне временске одреднице. А с обзиром да постоји временски континуитет, рекао бих чак да је то више парадигма једне просторне одреднице, каква је Црна Гора, а можемо рећи и цијелог Балкана.
• Добар дио поставке чине картонске кутије, које су двозначне - упућују на природне материјале, односно дрво од којег су настале и које се због њих уништава, а исто тако, упућују на материјал - картон (папир) који може бити рециклиран. Да ли сте зато кроз ове просторије потенцирали њихово присуство?
– Постоји одрживост у материјалу која није настала само одрживости ради, већ је настала као једна сушта потреба прије свега мене као умјетника са немогућношћу да себи приуштим неке скупе материјале. Картони су материјали који су једноставно били у одређеном тренутку доступни. А којих има и који су присутни, па и око контејнера. Управо та одрживост чини занимљивим и избор материјала и може упутити и на еколошку одрживост до које се долази неким промишљањем. Притом, не мисли се на то да будете декларативно еколошки освијешћени а ништа не радите по том питању. Једноставно, то долази из саме суштине, из бити дјеловања човјека долази и освијешћеност.
• Да ли бисмо могли цијелу поставку да посматрамо и као једну велику инсталацију, умјесто као ретроспективу?
– Јесте, јер ово је изложба која је настајала овдје, у овом простору. Експонати, сви понаособ су постојали, и унијети су у простор као готови експонати. Но, сам контекст и сама поставка су настајали у овом простору. Зато, у ових седам простора Дворца, ову изложбу заиста можемо назвати својеврсном инсталацијом.
• Да ли је ова поставка, а с обзиром да је то и експлицитно у неким Вашим радовима, и једна врста аутоиронијског аутопортрета?
– Јесте врста аутопортрета, а има и сегмент поставке који се тиче аутопортрета. У принципу ви и видите како поглед клизи низ ове просторе, и све је апослутно некако природно постављено и у том смислу треба тражити срж комплетне ове приче.
Ж.ЈАЊУШЕВИЋ
