Пјесник и романописац, теоретичар књижевности, критичар - књижевни и филмски, уједно и аутор документараца, универзитетски професор др Неџад Ибрахимовић прошлогодишњи је добитник награде "Ристо Ратковић". Награда му је припала за збирку поезије "Обитељске и друге страшне пjесме". Збирка је награђена и у Федерацији БиХ. Ово је његова друга збирка, којој је претходила "Мала повиjест смрти и писања". Ту су још и књиге књижевних и филмских студиjа и есеjа "Преламање есеjа", "Читалац на раскршћу-Увод у Мидхата Бегића", "О поезиjи, птицама и другим варкама" (америчка предавања), "Босанске филмске нарациjе, документи о распаду". Ипак, широј регионалној публици познатији је као романописац, аутор "Инкапсулираних тиjела" и "Куће Теодоре К". Оно што је нит свих Ибрахимовићевих умјетничких текстова је својеврсни "нови веризам" (ако га смијемо тако назвати), а који свој крешендо доживљава управо у његовим стиховима "Обитељских и других страшних пјесама". Јер, то је он, не као писац, већ као човјек, један од нас.
• Збирка поезиjе "Обитељске и друге страшне пjесме" дониjела Вам jе прошле године чак двиjе књижевне награде. Шта jе кључ поезиjе – искреност, искрено разграђивање самог себе и свиjета, или тражење и поновно успостављање равнотеже?
– Кад уjутро из кревета спустимо ноге на под, ми укорачимо у jезик, у медиj коjи нам jе у кућу већ унио свиjет. Ниjе то укорачивање ни лагано, ни невино. С jезиком смо увиjек устали на лиjеву ногу. Стварност око нас тражи риjечи. Траже jе наша дjеца, тражи их шеф, траже их приjатељи и медиjи. И тако сваки дан и свако jутро, цио живот. С друге стране, кад уjутро из кревета спустимо ноге на под, ми смо управо искорачили из jедног медиjа коjи jесте био само наш, искорачили смо из савршеног jезика наших снова. Тако се наш живот суштински одвиjа у драми између снова и неспоразума коjе нам jезик свакодневно испоручуjе. Начини на коjе ту драму разрjешавамо одредиће суштину нашег бића и смисао нашег постоjања. Ако пратим нит Вашег питања, онда бих рекао да jе онда наjважниjе бити у равнотежи са jезиком.
• Може ли се поезиjом бавити неко ко ниjе храбар да се читаоцу представи сасвим (искрено) огољен?
– Хуго Бал, њемачки пjесник с почетка 20. виjека, вели кад би пjесници своjе стихове морали урезивати у властито месо, било би много мање тога написано. Да ли Бал мисли на храброст да се урезуjе у себе, на пjесникову снагу, можда и трпњу, на крв, на ужитак подношења бола, или на лудило, не знам. Али оно на што сигурно мисли jесте чињеница да jе поезиjа врста тетовирања и да настаjе путем бола. Она jе мирење с њим.
Слотердиjк вели да умjетност започиње одлуком да се човjек изложи ризику видљивости, да се компромитира. Шта год остаjе скривено, то се никада не компромитира. Додао бих, то jе тада онда само свето – и мртво.
• Често се чуjе да поезиjа не заузима (више) мjесто коjе jоj припада. Да ли jе то баш тако? Да ли поезиjа, по своjоj суштини, може бити нешто што jе "потребно" широким масама (читалаца и иних...)?
– Поезиjа jе важна као начин осваjања свога лирског (емотивног, сензуалног, духовног, емпатиjског...) идентитета и бића. У овом пандемиjском свиjету видимо како ниjе само Балкан дивљи простор, него jе дивљи циjели свиjет. У овом постхуманом свиjету (свиjету сумње у науку, свиjету у коjем jе медиjски живот важниjи од стварнога, у свиjету новог феудализма итд) поезиjа jе оаза или Шангри-ла, али не као Мореова Утопиjа, него као мjесто реалности испод и иза струна матрикса.
Тамо гдjе jе данас поезиjу наjтеже замислити, ту jе наjпотребниjа. У политици, у воjсци, у полициjи, у науци, у медицини, у космологиjи, у образовању... Наjпотребниjа jе тамо гдjе jе немишљена, гдjе jе не зову, гдjе jе умрла и покопана. Дакле, свуда око нас.
• Роман упорно држи примат. Зашто? Хоће ли роман можда спасити и књигу као физички обjекат?
– Доскора сам мислио да хоће, а онда прочитам да су у многим земљама ученицима подиjелили таблет рачунаре споjене на виртуелне библиотеке. Ко ће сада прошетати до физичке библиотеке и подићи физичку књигу за своj физички живот? Могуће да ће читање постати нешто као везење гоблена коjе тражи физичко вриjеме, мир, самоћу, прецизност и љепоту финала. Могуће и стварну крв од убода и повређивања опне нашег физичког тиjела. Могуће да ће таj бол, као и код поезиjе тетоваже, тада jедини свjедочити наше постоjање.
Ж.ЈАЊУШЕВИЋ
