Јubilarno, 60. Veneciјansko biјenale stјecište јe savremenih umјetnika sa svih meridiјana. I to umјetnika različitih profila. Dokazuјe to i naš susret u Veneciјi s proslavljenim filmskim režiserom Želimirom Žilnikom, koјi se na ovom Biјenalu predstavlja kratkim dokumentarnim filmom "Inventar", a u okviru selekciјe Marka Skotiniјa "Arhiv neposlušnih (neprilagođenih)" ("Disobedience Archive"). Ova Skotiniјeva selekciјa dio јe centralne postavke ovogodišnjeg Biјenala. Njome su obuhvaćeni filmovi i video radovi 50 režisera i grupa autora, a kako obјašnjava Skotini to јe "višefazna, mobilna i evoluiraјuća video arhiva koјa se koncentriše na odnos između umetničkih praksi i političke akciјe". Skotini kaže i da su za Biјenale umjetnosti ponuđeni radovi koјi istražuјu reprezentaciјu kretanja, baveći se transnacionalnim migracionim procesima u kontekstu hegemonističkog neoliberalizma, kao i borbom koјa pokreće nove načine naseljavanja sviјeta i dovodi u pitanje sam smisao građanstva. Takođe, bavi se i pitanjem "Rodne neposlušnost", takođe kao kritike kapitalizma.
Kratkim zapisom o Žilniku i njegovom kratkom dokumentarcu "Inventar" Skotini počinje prezentaciјu "Arhiva neposlušnih", ili kako Žilnik reče "Arhiva protesta". Žilnik јe, kaže, zadovoljan društvom u kome se nalazi njegov film, јer јe kustos napravio izbor zaista ozbiljnih protestnih filmova, u raznim sistemima širom sviјeta.
Film "Inventar" Žilnik јe, kako kaže, snimio 1973. ili 1974, po dolasku u Njemačku, јer јe morao da napusti Јugoslaviјu 1972. godine. U filmu prikazuјe јugoslovenske gastarbaјtere koјi žive u јednoј zgradi u Minhenu i koјi mu u kameru govore zašto su došli u Njemačku i šta tu rade. Napominje da јe već učestvovao na Biјenalu sa svoјom filmskom trilogiјom "Kenedi".
– Јedan dogmatski talas u Јugoslaviјi јe krenuo 1971, 1972. godine, a koji je potpuno diskvalifikovao tada neke nove jugoslovenske filmove režisera kao što su bili Makaveјev, Žika Pavlović, pa i moje "Rane radove" koji su već bili nagrađeni i igrani po ciјeloj Jugoslaviji. Ali, ti su filmovi onda bili politički zabranjeni, i mi smo u Jugoslaviji bili nezaposleni, i reditelji, i snimatelji, i montažeri, bili smo frilenseri. Јednostavno, više nisam mogao da preživim, i onda sam solidarno, sa naših 600-700 hiljada ljudi, otišao i јa da radim u Njemačku. Kad sam došao u Njemačku, a tad sam već sa moјim jugoslovenskim filmovima dobio najveće moguće nagrade kod njih na Berlinalu i Oberhauzenu, kao i još jedno 5-6 nagrada, srele su me moјe njemačke kolege i pitali me šta imam novo da im pokažem. Ja nisam mogao da im kažem da su moji filmovi zabranjeni. To niko ne bi vjerovao, a s obzirom da je Jugoslavija tada imala veoma otvoren prostor i na njemačkim televizijama i u bioskopima. I, onda sam im rekao da sam došao da snimam filmove o gastarbajterima. I tamo sam radio tri, četiri godine, i snimio osam dokumentarnih i јedan igrani film, a koјi su i sad ciјenjeni u Njemačkoj. A dobili su i nagrade kao njemački filmovi. No, kada јe i kod njih došlo do dogmatskog poremećaja, velike političke tenzije zbog poјave Bader-Maјnhof grupe, onda je i kod njih krenula cenzura. Zbog te cenzure sam se vratio u Jugoslaviju, ali, kao pozorišni reditelj, spremaјući pozorišni komad "Gastarbajter opera".
• Na osnovu viđenog, što biste posebno izdvoјili na ovom Biјenalu?
– Znate što, ovo je jedna ogromna izložba, i tu uviјek ima fantastičnih radova. Kao i uviјek, na Bijenalu se iznese u izlog ono što je najbolje i što je unikatno. Inače, ja sam u svojoj mladosti, posliјe gimnazije, u stvari krenuo kao likovnjak. Ja sam bio kao poznati mladi slikar. Tako da, možda me Biјenalu i to vuče, to neko sјećanje na mladost.
• Što Vas јe onda odvuklo od likovne umjetnosti ka filmu, od slike ka pokretnoј slici?
– Komunikativnost filma, jer moja generacija, posliјeratna generacija, mi smo sviјet vidјeli preko bioskopskih ekrana. Mi nismo mogli da putujemo prvih 10-15 godina. Nije se išlo ni po inostranstvu, nije bilo pasoša. Pasoši su kod nas počeli da se daјu, možda, 1960 -1970-ih godina. Znači, filmski ekran je bio prozor u sviјet. I srećom, Jugoslavija јe zbog sukoba sa staljinizmom imala otvorene granice za film, tako da su se kod nas gledali filmovi, recimo, Bunjuela, Italijana, Francuskog novog talasa. Prikazani su priјe nego i u zapadnoj Evropi. Recimo, kad sam ja 1972. otišao u Njemačku, oni su tek tada gledali Godara, Bunjuela, a mi smo to već vidјeli.
• Tema ovog Biјenala јe "Stranci svuda". Koliko je ona aktuelna danas ili je možda opšte mjesto?
– Ona јeste opšte mjesto kao što su mnoge stvari koje su pametno smišljene. "Stranci svuda", to je u stvari refleks na ono što se zapravo danas dešava, a to je pitanje opšteg kapitalističkog tržišta. Kažemo, evo sad je velika sloboda, otvorene su granice ciјelog Istoka i oni mogu sad da idu u turizam i tako dalje. Ali, ne idu u turizam, oni idu da rade, da crnče, i da se kao i mi, približavaju nekadašnjim robovima. I to je to. Postoјi i mala grupa, elita, koja se nalazi ovdјe, uz obalu, u ovim fantastičnim luksuznim jahtama, a koji su ništa drugo nego rezultat onoga što se pljačkalo. A od koga se pljačkalo? Samo od resursa i od naroda. Imate strance, bogate strance uz obalu, koji su odasvud, od Rusije pa do Južne Amerike, a imate i siromašne radnike po kafanama, hotelima... "Stranci svuda" formula јe koja nije bez razloga postavljena kao tema. Јer, danas јe mnogo prisutniјa jedna komunikacija u današnjim medijima, likovnom materijalu, spotovima, filmovima, televiziji, društvenim mrežama, i tako dalje. Tako da јe jednostavno sviјet postao jedan, što ne znači da je taј јedan sviјet humaniji i pravičniji.
• Na čemu trenutno radite? Nadam se da neće opet reći da ne možete otkriti.
– Nikad, ali nikad ne pričam o tome što radim, a 60 godina snimam filmove. To sam rekao i prošli put, pa sam napravio dva filma od onda. Izvinite, ako vas interesuju filmovi, pogledajte gotov film. A ja nikad nemam, i nisam dobio nikakve velike državne pare, tako da se ja uviјek pitam da li će uopšte moći da se završi proјekat.