Сjећам се, када смо jе по први пут видjели, на вратима учионице наше Гимназиjе. Висока, лиjепа, са осмjехом коjи плиjени, црвеном косом и дан данас препознатљивим локнама. Рекла нам jе да jоj jе име Аница, али да jе сви зову Маjа и да ће нам предавати енглески jезик и књижевност. Већ поодрасли, на матури, са своjим ставом, бунтовници, нашу смо Маjу одлично прихватили. Убрзо нам jе постала и професор и приjатељ. Тако jе лиjепо, иако врло млада, налазила начин да нас заинтересуjе, да нам "подметне" знање. Са њених се часова ниjе изостаjало jер jе увиjек при краjу знала да нас обрадуjе неким занимљивостима. Сjећам се кад нам jе исписивала стихове чувене Mariah Carey. Можда се овога она данас и не би сjетила, jер све jе то радила искрено, ненаметљиво, младалачки, врло блиско нама у ондашње вриjеме. Тада jе било част, необичност, а и велико задовољство, попричати са професором опуштениjе, слободниjе и другарски. Сви смо jе вољели тада, а jа jе волим и данас. Жена са два имена, али са jедним jединим огромним срцем коjа кроз Фонд за активно грађанство и награду Искра, данас промовише хуманост. Jуче смо, моjих осам другарица и jа, имале ту привилегиjу и част да нам баш она и дивна Снежа Бурзан, уруче награду Искра, специjално признање за грађански допринос општем добру. И док сам уживала гледаjући и слушаjући дивне људе коjи су се смjењивали, ширећи позитивну енергиjу, љубав, као и сва та дjела хумана коjа су урадили, стишћући папирић са говором у руци..срце ми jе тукло као хиљаде бубњева из Конга. И не толико од треме, колико од среће и задовољства, што jе jедна идеjа, настала случаjно, нашла прави пут и била препозната и награђена. А понаjвише што су ме са балкона осjећала jош три срца коjа су ту моjу срећу диjелила са мном истим жаром и емоциjом. Дивни људи и дивне риjечи..дивне емоциjе за незаборав. А када jе дошао ред на нас, на девет прекрасних жена коjе су скромне и ненаметљиве, требало jе рећи нешто, нешто ново и посебниjе и..ту jе настао таjац. Сjетих се оних дана, када сам jа била публика и подршка и не слутећи да ћу jедног дана бити "са ове стране", сjетих се мисли "ех, шта бих jа све рекла, какве би риjечи потекле, какве емоциjе"..али након Светлане Мандић свака риjеч jе била сувишна. Светлана jе рекла СВЕ! Остало jе jедино да се захвалим што имамо част бити међу таквим доброчинима, таквим људима-хероjима и док jе таквих људи и њиховог добра Искра ће наставити да сиjа. ДА, "има на свиjету мирних, добрих људи, што кроз живот нечуjно и тихо газе као да ногом ступаjу по памуку, а наше очи никада не опазе ни њих ни њихову тиху радост или муку", Да има таквих људи и ми смо били дио њих и срећна сам због тога. Посебно срећна jер смо нашоj дjеци прокрчили пут, показали како и куда треба ићи, а на њима jе да наставе, да буду jош бољи и племенитиjи, али jош тиши и скромниjи. Има ту jош много тога да се учи. Ми смо синоћ научили наjвеће животне лекциjе а jедна од њих jе да jе твоjе jедино оно што даш и да се срцем наjбоље види. Да туга не доноси само бол, већ да развиjа и посебну жељу, жељу за опстанком у неке боље свjетове. Да jе jедна енергиjа, да jе љубав jедина емоциjа коjа се диjелећи увећава и да нисмо сами. И, завршила бих ову епизоду, онако како ови велики људи обично кажу НЕКА НАМ ДОБРО ПОСТАНЕ НАВИКА. Воли вас ваша Биса и њене жене, поносне Искроноше...