За све у животу потребна jе велика воља. И никада не треба одустаjати од своjих жеља и циљева. Скорашње путовање за Грац и познанство са Сандром, научило ме, да живот има много већу вриjедност него што jесте и да неке ствари немаjу вриjедност, или пак, не толику колику смо им jе ми дали. Прича ми о своjоj коси, коjа jе некада била њен заштитни знак, док овлаш прелази преко своjих кратких шишки и каже да jе никада поново неће пустити, jер то никада више неће бити "она и онаква коса". И ниjе jоj жао. Удише живот пуним плућима, ширећи руке људима коjе познаjе или коjе ће те да упозна, jер окусила jе моћ "дугог спавања" гдjе jе из сна пробудила ништа до љубав и енергиjа људи коjи jе окружуjу. И онаj мотив, зашто сам и због чега одучила да одем и да jе упознам, а то су сузе моjе челичне даме на спомен, не њеног имена већ инициjала. Е, то jе било довољно, да спакуjем ранац и кренем у авантуру. И да ли сте скоро имали таj осjећаj као да некога знате годинама, иако му улазите у породични дом, реметите сав живот на пар дана, али вам jе лиjепо jер се осjећате као нека тетка коjа jе дошла да посjети своjе сестриће или братаниће. А ако нисте, има времена, можда ћете и ви, имати некада овакво искуство, jер ово моjе баш jе посебно и колико год сам писала, штуро jе и немогуће прениjети. Jедва чекам да ми узврате посjету да се дружимо на "мом терену", да не спавамо до касно и да наредна два дана будемо срећне, неиспаване и нервозне. Разговори са тим људима имаjу посебну вриjедност, посебну моћ. Након њих сам се вратила као боља особа, прилично освjешћениjа, коjа са мало више рациjа гледа на неке ствари. Одлучила сам да одрадим неке личне промjене, а прва ће бити, да не очекуjем ништа превише од других и да утичем само и скључиво на себе. Да се прилагодим, повучем или jедноставно измакнем, како бих сачувала себе. Jер, очито да се на друге људе тешко могу ослонити и на њихве промjене, отуда "у се и у своjе кљусе". Промjене нека, за почетак буду мале, мале побjеде славићу као велике и тако редом. Просто, нећу дозволити, да ме велика очекивања разочараjу. Пелиjепо jе кад се не надаш, а оно те неко изненади своjим ставом, одлукама или размишљањима. Ових дана порадићу на пар ставки коjе сам задала, на своjоj физичкоj спремности и на свом духовном миру. Одлучила сам да Бису пригрлим као jедину и наjрођениjу другарицу, коjу наjвише волим. Да jоj сремам посебна jела, да jе прошетам куда она жели, купим неку ситницу коjа jоj много значи и упознам са неким новим људима. Jер, ако jа нисам заслужила да себе заволим наjвише, е онда не знам ко jе. Често сам знала, поставим десетак људи, па Бису, на неком тамо, петнаестом мjесту. Е, нећу више. Чак нећу то сматрати себичношћу већ новом нормалом. Зашто бих jа код мене чекала на ред, док испоштуjем све силне "знане и незнане jунаке" мога живота. Очекуjући да се деси "чудо", jа сам баш дуго живjела у чуду и чудом се чудила. Баш сам ово лиjепо рекла, jер сам била као Алиса. Стрекнута од туђих реакциjа, понашања, изjава и момената. Е више, не! Нема тога. Мали кораци за свиjет, али велики за мене почињу управо од сада, вратићу Биси храм какав заслужуjе, ментални склад какав jоj доликуjе, а тек сам на пола пута. Можете да ми се придружите. Већ данас, а не од сjутра. И љубав, то jе та кључна риjеч коjу не смиjете да заборављате.
Читамо се...
Воли вас Биса
