Академик Матија Бећковић каже да до данас не престаје одавно започето раздвајање и комадање свјетовног од духовног Петра Другог Петровића Његоша, а све не би ли се са њим лакше разрачунали.
- Нисмо ли се у то увјерили и ових година у часу кад се тадашња власт у Црној Гори одрекла своје националне прошлости? Лозинка "Не дамо светиње" није значила само не дамо храмове, већ и не дамо језик, писмо, име, историју и памћење- казао је Бећковић у интервјуу за Глас Српске.
Говорећи о капели на Ловћену, Бећковић каже да је то Његошев аманет и завјет блаженопочившег митрополита Амфилохија.
- “Сумрак Ловћена”, како је своју слику назвао Петар Лубарда, био је и сумрак Црне Горе. Његош је ражалован, а црква срушена. У међувремену је подигнуто двадесетак капела, не само у Црној Гори. Вријеме је да се после дугог странствовања врати и Ловћен и капела на њему као симбол оздрављења, помирења и повратка себи- сматра Бећковић.
На констатацију новинара да је сада на дјелу прекрајање Његошевог књижевног дјела у дневнополитичке сврхе, Бећковић каже "сва се та војска на Његоша спрема, али Његош ни абера нема".
- Траже га, а не треба им. Кад би хтјели да га објављују у цјелости, не би било никаквих проблема. Али они га цензуришу у намјери да њихово мишљење буде и Његошево. Да је Његош хтио да каже оно што они говоре. Негдје су нашли да се Његош негдје једном на некој путној исправи потписао латиницом и тај потпис ставили на корице “Горског вијенца”. Пола сата сам стајао пред излогом да одгонетнем ту арабеску и нисам успијевао, све док ми књижар није утолио радозналост- наводи Бећковић.
Истакао је да је Свети Сава живио у 12. вијеку, а највише страдао у 20. вијеку, док је Његош живио у 19. вијеку, а највише посмртно страдао у 20. и 21. вијеку.
- Један је спаљен, а други седам пута сахрањиван и још није сахрањен. Увлачени су ни криви ни дужни у актуелне догађаје, свлачени на земљу, повлачени и тумачени на најприземније и највулгарније начине. То су преседани какви се у другим културама не могу ни замислити - закључио је Бећковић.
