Јуче објављеном измјеном Одлуке о критеријумима за утврђивање услова за стицање црногорског држављанства пријемом, исправљена је системска законодавна дискриминација према великом броју људи који су објективно, према одредбама Закона о црногорском држављанству и Европске конвенције о држављанству ратификоване од Црне Горе 2010. године, стекли услове за пријем у црногорско држављанство и остваривање пуноправаног личног статуса са другим грађанима, држављанима Црне Горе. Овиме је остварен фантастичан успјех на пољу борбе против дискриминације и реализације Европских обавеза, казао је в.д. генерални директор Божидар Чармак.
САОПШТЕЊЕ ПРЕНОСИМО ИНТЕГРАЛНО:
Доношење и измјена Одлуке налази се у искључивој надлежности Владе Црне Горе, како у погледу припреме предлога, тако и у погледу усвајања у складу са чланом 17 Закона о црногорском држављанству. Због тога чуди притисак колега из других области јавне управе који своје изјаве дају супротно прописаним законским надлежностима из члана 17 Закона о црногорском држављанству, ширећи своју надлежност на обавезе Владе, умјесто да црпе своју надлежност из налога и обавеза Владе. Посебно чуди и забрињава притисак неких колега из јавне управе, са елементима службеног, али и јавног навођења на противправни утицај, на управу и директора Службеног листа, да донијету Одлуку не објави, супротно свим својим службеним обавезама из Закона о објављивању прописа и других аката.
Наиме, Закон о црногорском држављанству прописује да је услов за стицање црногорског држављанства пријемом и да странац у Црној Гори законито и непрекидно борави 10 година прије подношења захтјева за пријем у црногорско држављанство, која норма у том року стоји усклађена са прописом из члана 6 став 3 ратификоване Европске конвенције о држављнству која забрањује одређивање боравка дужег од 10 година прије подношења захтјева за пријем у држављанство.
Ни Закон, но Конвенција не праве разлику између боравка по основу сталног или привременог настањења. Закон и Конвенција захтјевају да боравак у периоду од најдуже 10 година буде непрекидан и законит. Законитост боравка одређује се уредношћу пријава и одредбама Закона о странцима Црне Горе, и не може се деградирати било којим подзаконским актом.
Члан 86 Закона о странцима прописује да се дозвола за стални боравак може се издати странцу који је до дана подношења захтјева за издавање дозволе законито боравио у Црној Гори непрекидно пет година по неком од основа за привремени боравак у Црној Гори. Дакле, законитост боравка странаца прописана је одредбама Закона о странцима, а чланом 86 истог закона прописано је да се дозвола може издати само оном лицу које законито и непрекидно борави у Црној Гори најмање 5 година.
Дакле, приликом управног поступка за издавање дозволе за стално настањење странца, државни орган утврђује да је странац боравио законито и непрекидно 5 година у Црној Гори. Јасно је да странац не започиње „законити боравак“ добијањем дозволе за стално настањење као што то погрешно нормирала досадашња Одлука, већ свој законити боравак започиње уласком и настањењем Црној Гори у складу са Законом о странцима. Начело јединства правног поретка налаже обавезу да уколико исти орган управе утврди да је странац законито и непрекидно боравио у Црној Гори пет година ради добијања дозволе за стално настањење, исти може ту чињеницу „законитог и непрекидног“ боравка у Црној Гори као утврђену користити и у остваривању других права. Одлуком која препознаје стално настањење као једини вид законитог боравка, искључивала се „законитост“ боравка утврђена правоснажном одлуком истог органа управе. Овако се деградирала одредба члана 86 Закона о странцима, као и писана међународна обавеза Црне Горе из члана 6 став 3 Европске конвенције о држављанству.
Коначно, чланом 9 Устава Црне Горе прописано је да су међународни уговори и опште прихваћена правила међународног права саствни дио унутрашњег права и да имају примат над националним законодавством. Европска конвенција о држављанству прописује забрану држави потписници да код утврђивања услова за натурализацију не може прописати период боравка дужи од десет година прије подношења захтјева. Конвенција не сужава врсту и облик боравка на „стални боравак“ или било који други специфични облик боравка, па је досадашња Одлука представљала флагрантно кршење и изигравање Европске конвенције о држављанству. Овако формулисаним прописом период „законитог и непрекидног“ боравка у Црној Гори био је супротно Закону и Конвенцији повећан са 10, на 15 година. Пробој максимално дозвољеног рока боравка са 10 на 15 година законитог и непрекидног боравка је изричито забрањен цитираном одредбом Конвенције.
Коначно, ради поптуне примјене Конвенције и искоријењивања дискриминације у овој области, прописано да је држава има обавезу обраде захтјева за пријем у држављанство у разумном року, као и забрану дискриминације у овим поступцима. Сходно томе, неопходно је да Влада у циљу испуњавања обавеза Конвенције, затражи од Министарства унутрашњих послова информацију о статусу предмета за пријем у црногорско држављанство, о кашњењу њихове обраде у односу на рок од годину дана од дана подношења захтјева за пријем, те да утврди да ли се захтјеви за пријем подједнако брзо и позитивно рјешавају у односу на земље све земље поријекла подносилаца захтјева, те у односу на вјеру, националност, пол, расу и друге особине заштићених антидискриминационим одредбама члана 5 исте Конвенције.
