Сви смо ми чули за термин анксиозност, али само они одабрани знају да то није убрзано лупање срце, вртоглавица, трнци у рукама и ногама. Анксиозност је много више. Много јаче. Али свака особа која има анксиозни поремећај, без сумње, осјећаће се много боље када удје на блог „Анксиозни оптимиста“ и види да све није тако као што они мисле. Да све пролази. Да треба радити на себи. Да постоје лоше дани и бољи дани. Да је у реду, имати страхове. Да је у реду плашити се.
А иза блога „Анксиозни оптимиста“ и фб и инстаграм странице истог назива, стоји заиста један анксиозни оптимиста, млада, храбра и јака жена којој је управо анксиозни поремећај показао пут, пут помоћи другима у изласку из зачараног круга. За „Дан“ Данијела Младеновић говори о траси коју је она прошла и утабала је за многе који желе да иду напријед и изађу из овог круга.
Данијела наглашава да није од самог почетка баш била оптимиста али то је дио пута који је дефинисао.
-Када сам отишла на преглед код психијатра, тих дана сигурно нисам била ни добро ни оптимиста. Сјећам се тог дана, сломила сам се. Рекла сам себи да не могу више да се мучим и одох по љекове. Тада сам добила дизагнозу- Генерализовани анксиозни поремећај са агорафобијом. Кад сам упитала шта то значи, добила сам одговор да то значи да превише бринем. Добро, ако ја само превише бринем, како ми љекови могу помоћи у томе да не бринем? Брзо сам увидјела да само лекови нису довољни, рад на себи је пресудан. Воља је све у животу. Ако имамо ту унутрашњу мотивацију, не постоји нешто што не можемо. Ако је тренутно немамо, можемо ићи на коучинг како би пронашли то у себи. Свака особа има у себи све потребне алате и ресурсе да се избори са анксиозношћу, само је некада потребно то освијестити и подсјетити се како се то ради. Све што смо у животу могли једном, можемо увјек, зар не? Ако смо некада знали да се опустимо и препустимо, можемо то опет – објашњава Младеновић.
Она објашњава и колико је анксиозан, анксиозни оптимиста.
-Анксиозни Оптимиста јесте анксиозан, онолико колико му је потребно. Ријешила сам се анксиозности која ме паралише. Ону која ме мотивише сам оставила, да заједно урадимо неке лијепе ствари. Заиста, анксиозност јесте корисна. Када погледам иза себе могу да кажем да ми је много тога доброг донијела. Научила сам да смијем да будем оно што јесам и да могу да радим оно што волим, промијенила сам уверења која ме спутавају, промијенила сам начин размишљања, поглед на свијет, промијенила сам занимање, па чак и исхрану... Данас сам више своја него што сам икада била – казала је Данијела Младеновић.
Младеновић каже да је блог настао из њене жеље да помогне другима који су били у стању као И она, јер кроз себе може да ослушкује и њихове жеље.
-Када сам остала затворена у четири зида, много ми је недостајало да чујем да ће то једног дана проћи. Ја сам вјеровала да ће на крају све бити добро, оптимиста у мени се није гасио, али ми је требала потврда од некога ко се са агорафобијом изборио, да то стање може да се превазиђе. Када сам схватила суштину и почела да се опорављам, почела сам да пишем. Ко чита моје текстове од почетка може видети напредак и у њима. Блог је настао из моје жеље да људима који се боре са анксиозним поремећајем пружим подршку и да им на неки начин олакшам борбу. Тако сам олакшала и себи. Онда сам видела да им се приче свиђају, па сам се озбиљније посветила томе. Затим сам отишла и корак даље, завршила школу да бих могла да радим са људима и тако потпуно промијенила своје занимање. Сада живим своју бајку. Када сам размишљала о називу блога и страница, хтела сам да опишем себе, а да то не буде име и презиме. Не да бих се сакрила иза псеудонима, већ да назив говори о чему пишем. Анксиозни Оптимиста сам ја, то је и даље најбољи опис мене и увијек ће бити – тврди Данијела Младеновић.
Она наводи да је анксиозност је и гласник и рана. Увијек је ту да нам каже да нешто радимо погрешно. - То је онај аларм који се пали када крене пожар. Ми смо склони томе да разбијемо аларм, јер нас нервира. А пожар остаје и све је јачи. Анксиозност је добрим дијелом и навика. Треба да препознамо шта радимо погрешно. Да ли смо аутентични или бирамо да задовољимо све људе око нас? Да ли смо ми оно што јесмо или оно што други мисле о нама? Да ли преозбиљно схватамо наше мисли? Треба да научимо како то да промијенимо. Како да се суочимо и издржимо те симптоме. Процес лијечења анксиозности зависи од случаја до случаја. Има различитих теорија. На примјер неко тврди да процесс излечења траје као и процесс саме анксиозности. То значи да неко ко се 13 година (попут мене) мучио са свакодневним симптомима и сензацијама анксиозности, мора још толико година да чека да све то прође? То је потпуно нетачно. Тај процес може трајати много краће, може трајати и месец дана. Двије одлуке нас дијеле од опоравка, а то је да ствари које не можемо да контролишемо пустимо и да се суочимо са страхом, да не бјежимо. Наравно, ово није једноставно и ја са људима радим припрему за то. Морамо увек да будемо свесни да имамо моћ у нама да прекинемо зачарани круг – објашњава Младеновић.
Она поручује људима који су се први пут сусрели са анскиозношћу да се препусте промени која је неминовна.
-Ми тежимо да будемо онакви какви смо некад били. А та особа нас је и довела до анксиозности. Дакле, промјена је неопходна. Најтежи дио промјене је не радити исто оно што смо радили претходног дана. Ако се не понашамо онако како смо навикли (бори се или бежи), нама постаје нелагодно. Не осећамо као да смо то ми, јер то више нисмо ми. Ум се буни. Нјему је лакше да остане у зони комфора, макар то била и анксиозност, него да нешто мења – објашњава Младеновић.
Она тврди да особа која мисли да анксиозност никада неће проћи је анксиозна (претерана брига), не мора да значи да је и депресивна.
-Ову ријеч користимо често и неправилно. Депресија је поремећај. Ми користимо ту ријеч да опишемо када се осећамо тужно, уморно или кад нам је пала енергија. Кад неко с ким разговарам каже да је депресиван због анксиозности, питам да ми објасни шта то тачно значи. Обично добијем одговор: мука ми је више од анксиозности. То не значи да та особа има депресију. Јесте чест случај да је депресија удружена са анксиозношћу и то је тешко стање када уједно бринемо шта ће бити у будућности, а немамо жељу или снагу да било шта предузмемо. Анксиозни поремећај је стање које може да се превазиђе, а особа може живјети слободно . Сматрам да сваки човек може да уради све што може да замисли. Постоје случајеви где су се људи сами изборили, али уз озбиљан рад. Анксиозни поремећај неће проћи сам од себе, то је сигурно. Такође, већина особа је тада сломљена, уморна, тужна, збуњена и тада је неопходно да иде на разговоре. То не мора бити само психотерапија, може бити и коучинг или нека енергетска метода. Битан је индивидуални приступ. Бирајте паметно – казала је она.
Данијела је објаснила и како је кренула путем коучинга.
-Лично сам се одлучила да завршим едукацију за коуча, јер је коучинг оријентисан на рјешавање проблема, а не на сам проблем. Моја дугогодишња борба ми је помогла да данас руку под руку идем са људима кроз процес превазилажења анксиозности. Сада знам зашто се каже да је најбољи исцељитељ онај који се још увек исцељује – закључује она.
