У сали Светогеоргијевског дома под Горицом одржана је дијалошка трибина на тему „Лијечење болести зависности“. Учесници трибине били су др Љубинко Калуђеровић, психијатар – нарколог, свештеник Блажо Божовић и студент Дамјан Пејановић.
Доктор Љубинко Калуђеровић казао је да научници данас о болестима зависности говоре као о болестима мозга, јер различите супстанце дјелују на центар за награду у мозгу и стварају осјећаје задовољства, пријатности и среће. Човјек тако стиче потребу да стално понавља те осјећаје, за шта му је потребно све више и више одређене супстанце.
"Тада се ствара нешто што се зове болест зависности , гдје нема уопште простора за одлуку. Када је човјек у оквиру болести зависности, уколико се она формирала, човјек већ не одлучује да ли ће или неће да узме-он узима механички, он узима „зато што то мора“.“
Доктор је нагласио да човјеку који болује само квалитетан програм опоравка може да врати могућност одлучивања да ли ће да буде у оквиру одређене супстанце или неће. Многи програми подразумијевају духовно мијењање човјека. Центри подразумијевају одвојеност и изолацију, која није лака, али ти програми дају најбоље резултате.
Казао је да када човјек уђе у болест зависности, долази до пропадања на свим пољима, пропада његова могућност да буде добар супруг, добар отац, и врло често се породични односи распадају.
Осврнуо се и на значај духовности у процесу лијечења, јер када говоримо о наркоманији, говоримо о болести која има био-психо-социо-духовну сферу. Нагласио је да не може човјек да буде духован само док је у рехабилитационом центру, а онда да изађе и настави по старом, већ да то што је добио треба да буде трајна вриједност и да излијечени оно што им је омогућило да остану чисти и да успоставе апстиненцију треба да упражњавају до краја живота.
Казао је да је заиста могуће опоравити се и живјети нормалан живот, наводећи и примјере својих породичних пријатеља који су после излечења упсјели и на породичном и на професионалном плану.
„Трагедија болести зависности је та да човјек мора да прође кроз сва та пропадања, кроз сву ту муку да би схватио да се даље може проћи,а ли само онако како сви ми идемо, полако и уз све недаће са којима се свакодневно сусрећемо“, закључио је доктор Калуђеровић.
Јереј Блажо Божовић казао је да је Црква још од Миланског едикта оснивала своје болнице и заједнице, управо кроз те видове склањања људи са улице и упознавања са хришћанским животом и Живим Богом.
Молитва и духовни подвиг је само један дио излечења, поред осталих сегмената. Пост и молитва обично тешко падну, али треба остати примјемчив, како би се видјеле благодети молитве и духовног живота. Отац Блажо објаснио је да грчко име за молитву „пροσευχή“ значи управо да оно што човјек жели, ка томе и хрли и иде. Тај моменат треба зависнику у почетку да се дометне. Кроз молитву, заједницу и пост, страсти које су подивљале, узбуктале, које су узавреле, добијају свој други смисао, враћају се реду у којем никад нису биле до тада. Догађа се рушење зависничке природе и зидање новог човјека.
Отац Блажо је констатовао да данашњи човјек који болује не само од болести зависности, већ и од депресије, анксиозности и многих других проблема, чак и када има жељу да се излијечи и промијени доста пута нема коме да се јави или то много кошта, и један проблем вуче други. У циљу превазилажења тог проблема, свештенсво цркве Светог Ђорђа у поступку је оснивања једног савјетодавног центра који би окупио што већи број психолога, психијатара, дефектолога, свештеника који би помогли у ублажавању и рјешавању оваквих проблема. Навео је примјер таквог савјетодавног центра који је деведесетих година отворен у Београду и који је од тада има више од осамдесет хиљада посјета, што би значило три до четири хиљаде посјета годишње.
Присјетио се и једног занимљивог мурала на згради старог Универзитета у Атини, који говори о сарадњи теологије и медицине. Наиме, на муралу су осликане науке у виду дјевојака које шетају, и теологија и медицина ходају руку под руку, што је и за њега представљало мотив да удруже снаге.
Господин Дамјан Пејановић подијелио је своје искуство опоравка у Земљи живих, заједници у оквиру Српке Православне Цркве. Казао је да зависници престају да буду способни да помогну себи.
Он је завршио програм у трајању од 30 мјесеци. „Тридесет мјесеци у почетку звучи нереално и немогуће, то изопштавање из живота, али мени који сам био потпуно промашен и у неком стању беспомоћности дало је прилику да посвједочим, баш вечерашњим појављивањем, да дрога нема последњу ријеч и да је могуће опоравити се, поново имати породицу, пријатеље, имати каријеру за неки свој труд.“
Казао је да је сусрет са породицом могућ тек после шест мјесеци, када породица поново може да се увјери да постоји решење. После годину дана, штићеник одлази на прву провјеру, када 21 дан проводи кући са својом породицом. У току програма постоје три овакве провјере.
Штићеници тамо имају прилику да „наоштре савјест“ која се вишегодишњим лошим животом отупила, и да љепше виде ствари. Након боравка у Земљи живих, штићеници не само што изађу здрави, већ и пронађу утемељење у Цркви.
По њему, битно је да се из суштине свог бића препустите нечему што да сада нисте пробали, што је супротно дотадашњем егоцентризму и самодовољности. У заједници нема мјеста за самовољу и гордост. „Православна Црква сваког од нас понудула је да у своје биће учитамо неке нове контексте, а то је: дати се за ближњег, прихватити муку, носити свој крст, а не избјећи га, пошто је наркоманија један вид анестезирања стресне ситуације.“
„ У Цркви и у заједници ја сам научио да Крст треба да се понесе и да је то јуначки и да је трпљење уствари врлина, што је за мене било парадоксално“, нагласио је Дамјан.
У заједници раде свештеници, васпитачи, психотерапеути. Када процијене да је штићеник спреман да изађе, потруде се да човјек добије посао и да ако је потребно, оде у нову средину, пошто повратак у стару може да буде окидач за рецидив.
Отац Гојко захвалио је учесницима и присутнима, и најавио наставак дијалошких трибина, уз позив свим заинтересованим да упуте своје сугестије.
