Криза коју је изазвала обустава испоруке брашна из Србије могла је бити спријечена да се Црна Гора раније посветила сијању житарица и сопственој производњи брашна, казао је предсједник Удружења занатских пекара Светозар Радоњић у разговору за "Дан".
Он је истакао да је Црна Гора држава са највише обрадиве земље по глави становника, али да то нико не жели да искористи, те да је то у кризи изазваној ратом у Украјини дошло на наплату.
– Нама је на годишњем нивоу довољно да посијемо 10.000 хектара житарица како би се подмириле све потребе, а само Зетско-бјелопавлићка равница има 22.000 хектара обрадивог земљишта. У таквој ситуацији не би нам било потребно да чекамо шта ће околне државе радити са својим брашном и хоће ли дозволити извоз – истакао је Радоњић.
Радоњић даље наводи да је садашња цијена од 80 центи по векни хљеба превисока, те да је то последица трговачког рабата који је достигао 40 одсто.
– Када бисмо се истински окренули сијању пшенице, и када би Министарство пољопривреде подржало производњу пшенице, кукуруза, ражи, јечма, сигурно је да би и цијене хљеба биле много ниже. Ако сагледамо реално, хљеб је основна животна намирница и његова цијена не би смјела да иде у недоглед, јер мора бити доступан свим категоријама становништва – поручио је Радоњић.
Тврди и да је највећи проблем наше државе то што немамо аграрну политику, већ увијек чекамо да се нека криза догоди па да онда размишљамо о последицама.
– Највећи противник производњи хране у Црној Гори је менталитет нашег народа. Свако ко има парче земље може слободно да живи и производи нешто, што би довело до снижавања цијена свега. Црна Гора је у средњем вијеку била позната као житница, али приликом формирања модерне државе неко се сјетио да је боље да увозимо него да сијемо и управо такав став нас је довео до тога да ми морамо да чекамо да нам неко прода пшеницу, што је довело до енормног поскупљења свих намирница – казао је Радоњић.
Истакао је и да је један од проблема друштва то што нема никог да заступа глас сељака, као виталне компоненте друштва, те да смо међу ријетким државама које у Скупштини не могу чути глас те категорије друштва.
– Да је среће ми бисмо извозили брашно и пшеницу у Србију. Нико не штити права произвођача, нико им не дозвољава да своје производе пласирају на тржиште под једнаким околностима. Хљеб који производим у својој пекари, могу да се похвалим да је стопроцентно произведен у Црној Гори од домаћих житарица. Због тога сматрам да је вријеме да се окренемо својој производњи и коначно ријешимо проблеме које нам доносе свјетске кризе – закључује Радоњић.
