Тезу да се станишта великог диjела виших кичмењака – сисара и птица налазе на сjеверу сjеверне полулопте, наука jе прихватила послиjе дугог лутања, трудећи се да нађу обjашњење савременом настањивању животиња по циjелоj планети. И тако, прелазећи од jедне хипотезе на другу, од jедног покушаjа према другом, обjашњаваjући настањивање ове или оне групе животиња, наука jе на краjу дошла до неизбjежног закључка да се већи дио виших сисара и птица преселио са сjевера и да су се животиње из сjеверних области настаниле у разне jужне краjеве.
Морамо знати да климатски услови у сjеверним областина земаљске кугле ниjесу увиjек били такви, као што су сада. Напротив, све до самог краjа терциjера на циjелом сjеверу jе владала топла, чак и тропска клима. Тада на сjеверу нигдjе ниjе било леденог покривача, чак ни на полу. На Гренланду, на Шпицбергену, на Новоj Земљи и њима сличним мjестима расле су палме и друге биљке, коjе сада расту у земљама са тропском и благом климом.
Тако jе далеки сjевер у свему представљао наjбоље услове за живот и миjењање животињског свиjета, коjи га jе настањивао. Овдjе су се, вjероватно, прво поjавили кичмењаци и птице, развиjаjући се претходно постепено из нижих врста, овдjе се одвиjало и постепено усавршавање кичмењака и истовремено развиjање све новиjих и новиjих савршениjих врста.
Усавршивши се на сjеверу, нове врсте кичмењака су се пресељавале на све стране (међу њима и на jуг) – свукуда, куда су могле да прођу. И у то вриjеме, кад су животиње у jужниjим областима често доспиjевале у прилично мале неприступачне предjеле на копну, гдjе оне ниjесу биле подвргнуте брзим промjенама, у то вриjеме на сjеверу се развоj кретао наприjед и опет су се поjавиле нове, jош усавршениjе животињске врсте. Тако су се са сjевера стално пресељавале на jуг нове врсте у таласима, остављаjући своjе мjесто постанка.
Очигледно jе сjевер био првобитна домовина и таквоj врсти кичмењака, коjима припадаjу и људи. Маjмуни су се такође развили из нижих врста у сjеверним областима, гдjе jе у току циjелог терциjара била тропска клима. Та поjава, да ми данас налазимо маjмуне искључиво само у jужним областима, то се, наравно, обjашњава тиме, да у савременим условима маjмуни не могу да опстану на сjеверу.
Као што jе познато, прихваћено jе да се терциjар диjели на пет дjелова: еоцен, олигоцен, миоцен, плиоцен и плеистоцен.
На краjу плеистоцена наступа велики ледени период, коjи одваjа терциjер од квартера или савременог периода.
Ниже врсте маjмуна су се поjавиле већ почетком еоцена, т.j. на самом почетку терциjара. И интересантно jе да су веома многоброjни остаци тих првобитних маjмуна пронађени само у Европи и Сjеверноj Америци. На тим просторима су се постепено развиjали и усавршавали маjмуни. Већ у еоцену jе jедна од старих нижих врста допрла у Jужну Америку, гдjе се затим, током времена, развиjаjу потпуно самостално и без икаквог утицаjа врста маjмуна са сjевера са широким носом. Тоj пуноj самосталности развитка доприниjело jе, наравно, то да jе скоро циjелом средином терциjера Jужна Америка била одвоjена морем од Сjеверне Америке. Тако jужноамерички маjмуни немаjу никакве везе са генеалогиjом човjека.
Маjмуни из еоцена су биле мале звjерке. Грађа њихових зуба показуjе да су они били сваштоjеди, а грађа њихових удова jе била веома слична са грађом древно-еоценим сисарима-копитарима, месождерима и другим. Маjмуни из еоцена су били четвороножне животиње, коjе су искључиво живjеле на тлу, а не на дрвећу.
Вриjеме у еоцену, коjе jе на сjеверу карактерисала доста сува клима, промиjенило се у олигоцену, коjе се, насупрот овом, одликовало великом влажношћу. Овакве сличне климатске промjене могу се утврдити путем темељитог изучавања наталожених стиjена и наслага у том времену. У току олигоцена Европа jе покривена раскошним биљем, а у многим мjестима, гдjе су се у току еоцена простирале суве степе или пустиње, поjавиле су се огромне баруштине и мочваре, обрасле густим шумама.