Одговоре на Ваша питања почињем да пишем у августовски дан, сунчан и вјетровит, у собици гдје сам рођен. Ту долазим сваког љета, одмарам се, читам, пишем и осјећам како се у мени обнавља оно што је овдје било док сам био дијете, и касније. Радовао бих се, и то јако и дуго, ако би се одатле почело слободно одмотавати казивање какво смо сви сами себи дужни и ако би то привукло још некога – да добије и сврху и смисао. Изнад куће, одакле се може догледати далеко, под ведрином и нигдје тако бијелим облацима, састављен је вијенац високих греда, са нагнутим литицама, курдељима и ћопинима, ластвама и пећинама у њима. Једну од тих пећина, ненадано, као што ми се понекад дешавало на другим мјестима, што је доказ да још нијесам одаљио, као да сам видио у самом Паризу, у Лувру, док сам стајао, у гужви, испред издвојене и заштићене "Мона Лизе". Иза ње, са лијеве стране, на зиду, била је Леонардова "Богородица у пећини", магличаста, загасита, у сфумату...
А овај осамљени заклон, крњојелски и семољски, сињавински, на 1.440 надморских метара, колико показује уређај на мобилном телефону, заклон у ком сам рођен, удаљен је по двадесетак километара од Колашина на истоку и Жабљака на западу. На југу је Семољ, моја књижевна именица, на сјеверу је голометна Сињавина (како овдје сви кажу, а често се чита да је то Сињајевина), иза ње Тара, на њој мост по љепоти још ненадмашен. На истоку је Јабланов врх са 2.202 надморска метра, на западу дурмиторски висови. Одавде, са присојне стране, лијепо се види одакле сунце прогријава и гдје се пред ноћ гаси. Ту се лако распознају стране свијета и одатле сви путеви воде у бијели свијет – што даље то боље, како се, не без грешке, преноси с кољена на кољено као народна невесела пјесма.
Прије мјесец дана сам стигао, авионом, у Подгорицу, па преко Никшића, са братанићем који брине о свему. Прошли смо кроз Јасеново Поље. Ту су и куће Ђоковића и лијепа црква, Новакова задужбина. Прешао сам планину Војник, поред пећине у којој је мајка мог професора српског језика, Богољуба Полексића, у збјегу, док су пролазили Њемци ка Сутјесци, несвјесна и под притиском од уплашеног народа, држала руку на устима своје Саре, тек рођене кћери, јер је дијете плакало, пећина је одлијегала, могло се чути далеко, до пута куда пролазе њемачке цокуле, па је тако Сара заувијек престала да плаче. Јасно ми је зашто често, док силазим низ Крушевице на Мокро, чујем њен глас и имам пред очима њену мајку, у шавничкој кући, брижну од свега, пажљиву према непокретном мужу, оцу мојег професора... Такве успомене сјевну као мале комете, оду својим давно пробијеним трагом и нестану. Из кола се видјела дробњачка трокањонска котлина и куће на све стране као да су недавно однекуд пале, али нијесу, одавно су тамо и требало би да кренемо од једне до друге, путем ратних несрећа, путем добрих вијести и долазака школованих људи издалека – да обрадују укућане, као што је на Дужима, под дурмиторским пруташима, први учинио Богдан Мемедовић кад је завршио студије права 1875. године. Он је први правник из Црне Горе, а исте године је завршио и Гавро Вуковић, чији је отац био војвода и побратим предсједника Владе у Београду Јована Ристића, па се њему и даје првенство.
Видио сам, као на длану, ненаписане романе о људима из краја у којем је рођен отац Борислава Пекића, па је писац Златног руна новац од Његошеве награде поклонио шавничкој школи. О томе ми је увијек говорио у оно мало сусрета што смо их имали, с питањем шта ми дође презимењак који му је награду на Цетињу уручио. Сјећање је остало горе, крај превишке цркве, изнад Шавника, а ја сам га низ Буковицу пустио да "увире" у Комарницу и само такав кањон Невидио, куда су људи први пут прошли 1965. године (то су били никшићки планинари). Оставио сам градић, наше општинско сједиште, давно осуђено да буде потопљено (а пресуда није извршена, што је горе но да јесте), окренуо новим путем, по лијевој руци, дошао у Петњицу Караџића на "Вукове коријене", како се зове тамошњи споменик, разминуо кућиште (зидину, зараслу у коров и високо дрвеће), гдје се родио пјесник и хашки осуђеник Радован, прошао малу и сређену цркву, узео свијећу, кроз споменике на којима је само једно презиме дошао пред костурницу у коју су зимус сахранили моју сестру од стрица Дару, уморну од шавничке самоће и рада у болници, намучену па даровану лијепим потомством. Оћутао сам њену доброту.
Пише:
АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(Наставиће се)
