Са југословенске стране негативно је оцjењивана политика Хајмвера због веза са Италијанима на идеолошкој основи и њихове политике према корушким и штајерским Словенцима, посебно у току 1930, када су били коалициони партнери у влади. Због тога су државне службе успоставиле блиске контакте са аустријским социјалдемократама, који су били идеолошки противници хајмвероваца.
Формирање нове владе хришћанских социјалиста, у којој је Јоханес Шобер био министар иностраних послова, било је позитивно оцијењено од југословенске дипломатске службе. Други проблем на пољу унутрашње политике били су хрватски политички емигранати који су 1929. нашли уточиште на аустријском тлу. Усташка организација, која је из Беча организовала терористичке акције, појачала је подозрење југословенских служби према аустријским руководећим круговима који су одраније толерисали рад Хрвата, хабзбуршких легитимиста. Због тога је главна контраакција Министарства унутрашњих послова била усмјерена према Бечу. Управо је серија терористичких напада у међународним возовима који су саобраћали преко аустријске и југословенске територије у љето и јесен 1931. довела до прекида жељезничког саобраћаја у зиму 1931/1932. године, а последица је било протјеривање већег број усташа из Аустрије. Они су, потом, наставили организовање нових акција са мађарске и италијанске територије.
Југословенска страна је користила унутрашње прилике у Аустрији за вођење сопствене спољне политике. У том погледу било је значајно упостављање ближих контаката са социјалдемократама 1929. године, са којима су до тада много интензивније сарађивале француске и чехословачке службе. Као противници свих десних странака и хабзбуршких легитимиста, а притом са чланством које је радило у различитим државним и локалним институцијама, они су представљали врло корисну обавјештајну мрежу. Југословенске службе добијале су од њих прецизне и правовремене информације, на основу којих су могле да прате и анализирају рад аустријских државних органа. Притом су аустријске социјалдемократе и саме жељеле блиску сарадњу са Малом антантом. Због тога су избјегавали да у јавним иступима, од 1929, режим краља Александра називају диктаторским или реакционистичким, већ су личност југословенског монарха представљали као искреног друштвеног реформатора.
Година 1931. донијела је нове изазове у југословенско-аустријским односима, првенствено на економском плану. У марту је званично представљен пројект њемачко-аустријске царинске уније, која је замишљена као први корак у стварању јединственог царинског система у Подунављу. Потом је у мају услиједио слом бечког Кредитног завода, који је потресао читав регион. Југословенска влада се у почетку није противила Курцијус–Шоберовом плану. Војислав Маринковић се, ипак, приклонио француско-чехословачкој линији и оштро иступио против предлога приликом његовог разматрања пред Друштвом народа. Неуспјех њемачко-аустријске царинске уније, која је схватана као први корак ка аншлусу, омогућио је поновно јачање пропаганде хабзбуршких легитимиста. Због тога су југословенски државници и даље остали у ставу ишчекивања и разматрања двије опције – аншлус или рестаурација. Током 1932. године поново су биле уочљиве тенденције стварања италијанско-аустријско-мађарског блока, што југословенске државнике није могло да остави равнодушним према развоју ситуације у Подунављу.
Приватне иницијативе за обнову Балканског пакта, те формирање неформалних група балканских народа за међусобно упознавање и дискусију о отвореним питањима, учестале су од 1928. године. Оне су покретане на различитим међународним форумима, а Грци су од почетка показали највећу агилност. Идеја је конкретизована организовањем I Балканске конференције у Атини, октобра 1930. године. Војислав Маринковић, његов заступник Константин (Коста) Кумануди и остали руководиоци МИП-а нијесу били одушевљени идејом. Сматрали су да не би требало расправљати међународне проблеме на Балкану у неформалним разговорима лица која нијесу сносила никакву одговорност за државну политику.
ПРИРЕДИО:
МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
