Односи југословенске краљевине са Албанијом знатно су се погоршали послије проглашења Ахмед-бега Зогуа за краља Албанаца 1928, јер је процијењено да се тиме јача албанска иредента зарад продора Италијана на Балканско полуострво. Посебан проблем је била зависност албанске државе од италијанске финансијске помоћи. Због тога југословенско-албански односи нијесу имали перспективе за побољшање. Истицање рока важења Првог тиранског пакта, који краљ Зогу није продужио, као и његово слабо здравствено стање, додатно су компликовали ситуацију. Посланик у Тирани Ђорђе Настасијевић је послије дуже анализе извјештаја и информација прикупљених на терену дошао до увјерења да Италијани нијесу имали план шта би тачно урадили уколико би краљ Зогу преминуо. С његовим закључцима није се слагао Главни ђенералштаб, који је био увјерен да би у том случају поставили на престо црногорског принца Михаила Петровића.
Неизвјесност потеза које би Рим предузео стварала је потенцијално опасну ситуацију у вријеме југословенско-италијанских преговора. Због тога су све могућности биле отворене приликом покушаја убиства краља Зогуа у Бургстеатру у Бечу, 20. фебруара 1931. године. Ухапшени атентатори били су чланови "Башкими Комбатира", која је одржавала блиске везе са југословенским службама. Албански краљ и његово окружење били су убијеђени да су југословенски државни органи били стварни организатори атентата. Њихове сумње подупиране су радом италијанске дипломатске службе. Исти ефекат имало је и држање посланика у Бечу Будислава Гргура Анђелиновића, јер је чекао одобрење Владе прије него што је посјетио Ахмеда Зогуа и изјавио да му је драго што је преживио покушај убиства. Додатна сумња изазвана је чињеницом да су двојица најскупљих аустријских адвоката бранили оптужене, који очигледно нијесу могли да плаћају високе хонораре из сопствених средстава. Аустријске власти нијесу жељеле да компликују односе са Италијом и Југославијом, те је судски процес вођен тако да се избјегне спомињање југословенских државних органа, иако су многи претпостављали њихову умијешаност [...].
Поред политичких односа, важан сегмент било је учешће страних држава у модернизацијским процесима у Албанији. Пошто су Италијани имали доминантну улогу на политичком, војном и економском плану, а Британци имали све више проблема у послу обуке жандармерије, југословенске службе настојале су да се наметну у раду на црквеном пољу. Због тога су наставили да користе услуге епископа Висариона. Циљ је био да се преко Албанске православне цркве, која је имала блиске односе са Српском православном црквом до 1928, посредно шири југословенски утицај у друштву. На тај начин јачао се престиж Југославије, која се сврставала у ред организатора новог поретка у Албанији. Југословенске службе морале су да се ограниче на Цркву, јер су претходно изгубиле утакмицу са италијанским опонентима на политичком и финансијском пољу. Ипак двојица посланика у Тирани, Ђорђе Настасијевић и Јован Ђоновић, нијесу имали много повјерења у личност и карактер епископа Висариона, што је вјероватно имало утицаја на релативно слабе резултате који су постигнути.
Југословенско-грчки односи крајем двадесетих година одвијали су се под сјенком међусобног неповjерења и опасности од формирања италијанског блока на јужном дијелу Балканског полуострва (Албанија, Грчка и Турска). За југословенску страну посебно су биле забрињавајуће посјете грчког и турског министра иностраних дјела Риму априла 1928. године. Војислав Маринковић је био спреман да преговара са Грцима о рjешавању отворених питања (Слободна зона у луци Солун, обнова уговора о савезништву или потписивање уговора о пријатељству, концилијацији и арбитражи) ради регулисања билатералних односа. Балканска концепција његове спољне политике подразумијевала је тространи споразум Београда, Атине и Софије, те није желио да ствара било какву југословенско-грчку комбинацију која би била уперена против Бугарске. Истовремено, није покретао разговоре са грчким државницима, јер је настојао да прво регулише односе са Италијом. Циљ је био да избјегне реакцију Мусолинија и Грандија, за које је претпоставио да би могли да схвате југословенско-грчки споразум као извјесну провокацију на Балкану. Међутим, проблем је представљао константни страх грчке стране од наводних југословенских претензија према Егејском мору, због чега је била спремна да тражи заштиту од Италије.
ПРИРЕДИО:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ                                          

(НАСТАВИЋЕ СЕ)