Краљевина СХС се у почетку није превише ангажовала у раду Друштва народа/Лиге народа. На прва два засједања Скупштине ДН делегације није предводио министар иностраних дјела већ Мирослав Спалајковић, а за редовне послове у Женеви било је задужен посланик у Берну Милутин Јовановић. Велике измјене унио је Момчило Нинчић послије преузимања ресора МИД-а, формирањем засебних организационих јединица у оквиру министарства које су биле задужене за послове у Женеви. Такође, увео је праксу да буде први делегат на засједањима Скупштине ДН. Идентично су поступали и његови наследници Војислав Маринковић и Богољуб Јевтић. Милан Стојадиновић је напустио праксу предвођења делегација на засједањима Скупштине ДН у вријеме када је женевској организацији био знатно пољуљан међународни утицај и углед. Стална делегација у Женеви званично је отварана два пута, 1924/1925. и 1927. године, када је преузела и све послове у вези са Друштвом народа од Посланства у Берну. Поред спознаје значаја промјена у међународним односима који су произашли из формирања женевске институције, изгледа да су наведене промјене биле проузроковане и свијешћу да би ангажман Друштва народа могао да предуприједи неке италијанске пријетње.
Због малог почетног ангажмана југословенска дипломатска служба је знатно заостајала у односу на Чехословаке, посебно Едварда Бенеша који је у првој деценији постојања Друштва народа виђен у Женеви као говорник Мале Антанте. Усаглашавање заједничких наступа олакшано је реформом Савјета ДН из 1926, којом је гарантовано једно мјесто за групацију три државе. Југословенске дипломате су заједно са чехословачким и румунским колегама често наступале споразумно са Француском, Белгијом и Пољском.
Једно од најважнијих питања које је расправљано у Друштву народа било је разоружавање. Велике силе су се на Мировној конференцији у Паризу сложиле око принципијелне одлуке о потреби укидања наоружања као средства за трајно очување мира. Пошто је Друштво народа било задужено за чување мира и установљеног међународног поретка, разоружавање је било један од најважнијих задатака које је требало да спроведе. Чланом 8 Пакта ДН та дужност је повјерена Савјету ДН. Због тога је оформљена Припремна комисија за конференцију о разоружавању, која је почела са радом средином двадесетих година. Током засједања комисија у расправама представника великих сила искристалисало се више кључних проблема: свака је жељела да разоружа остале, а сама очува своју оружану силу, а по истом принципу груписале су се копнене и поморске силе; САД и СССР имале су посебан положај јер нијесу биле чланице Друштва народа и нијесу жељеле да прихвате међународну контролу која би се спроводила преко Женеве; у тренуцима када је постојала опасност од прекида рада, свака од великих сила жељела је да пребаци одговорност за лош исход на остале учеснике; постојала је и разлика у тумачењу политичке стране тог питања – да ли се разоружавање могло одвојити од питања националне безбједности појединих држава и очувања свјетског мира и да ли се оно могло спровести само општим уговорима или преко регионалног нивоа.
У раду Припремне комисије за конференцију за разоружање и током засједања Конференције југословенска делегација је наступала заједно са делегацијама друге двије чланице Мале Антанте, Француске, Белгије и Пољске. Због тога су током другог дијела VI засједања Припремне комисије, у јесен 1930. године, прозвани "Француском групом'". Сарадња је била договорена од почетка, али није све текло по плану. […] Поред проблема у начину комуникације, постојале су ситуације када је југословенска делегација бранила француске предлоге иако су интересима Југославије више одговарали пројекти које су подносиле друге велике силе. Ситуација се битно измијенила током Конференције за разоружање 1932. године, када је југословенски делегат Константин Фотић схватио да се Французи до те мјере плаше Њемаца да су били спремни да учине многе концесије на сопствену штету, жртвујући интересе савезника и пријатеља, те да су из истог разлога одустали од заштите међународног поретка успостављеног мировним уговорима у Паризу. Одлуком конференције пет великих сила (Велике Британије, Француске, САД, Њемачке и Италије) о њемачкој равноправности у погледу наоружања, отворено је питање равноправности Бугарске, Мађарске и Аустрије, што је био знатно већи проблем за Југославију.
ПРИРЕДИО:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ                                                      

(КРАЈ)