Један од најсвјетлијих примјера жртвовања у Првом свјетском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу.
Мојковачка битка је вођена 6. и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и њом је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција Војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС, касније Југославије.
Мојковачка битка је заправо завршна фаза једне веће војне операције, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске, која је бранила фронт од Вишеграда до Мојковца од октобра 1915. до јануара 1916. године.
У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска примјетила да српска војска има намјеру да се повлачи преко територије Краљевине Црне Горе, схватила је да би пресецањем тог повлачења у потпуности разорила српску војску и истовремено заузела Црну Гору.
Тада аустроугарска војска сва расположива средства шаље у том правцу. Главни дио аустроугарске војске, 20.000 војника са око 70 топова, налазио се на линији Рожаје – Сјеница – Бијело Поље.
Други дио је нападао из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле концентрисане јаке трупе са више од 200 топова усмјерених ка Ловћену.
Стање у црногорској војсци било је веома тешко. Војници су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понијели.
Укупан број војника у црногорској Санџачкој војсци на Мојковцу био је око 6.500, а предводио их је сердар Јанко Вукотић.
Аустроугарска војска је ангажовала двије дивизије: 53. генерала Понграца и 62. генерала Калзера. Укупно је било 14.000 добро наоружаних и обучених бораца, уз резерву и логистичку подршку. Снаге које су обезбјеђивале крила овим двијема дивизијама чинило је 20.000 војника под командом генерала Рајнера, уперених ка Мојковцу и Тари.
Војска је била опремљена пушкама, тзв „маузерке“, затим са 45 топова и на десетине митраљеза и огромном муницијом која се није штедјела.
До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан, 6. јануара, генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску.
На удару 6. аустроугарског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су наизменично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успео да задржи положај до поподне.
Послије тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успјева да освоји Бојину њиву, али остали дjелови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, чврсто су задржали непријатеља.
Освајањем Бојине њиве и Улошевине, Аустроугари су угрозили кључну одбрану „мојковачких врата“.
Према процјени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан, зато напушта штаб у Колашину и одлази на положаје код Мојковца, гдје са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба доноси одлуку да се изврши контранапад.
У зору, на Божић, 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, креће ка непријатељским положајима.
У снијегом завејаним брдима почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других.
Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и двије чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад.
У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка. Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон под командом Милинка Влаховића, који успева да после толико јуриша и напада у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојиној њиви.
Међутим, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако, пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљон, састављени од младића старих од 18 до 21 године.
Како су сви били млади, јаки и поприлично увјежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и поверено да поврате Бојину њиву, која је била добро брањена са три реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.
Први јуриш није успио. Почињу и други силовити јуриш, не бринући за жице и гранате које су бесомучно падале. И тај други јуриш је одбијен, тако да је Бојина њива остала у рукама Аустроугара. Сердар Јанко Вукотић наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по „сваку цијену“ заузме Бојина њива.
Батаљон је отпочео напад и успио да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.
Непријатељ се није могао одупријети брзом продору Дробњака, који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву.
Након затишја, генерал Рајнер, који се не мири са губитком Бојине њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205 бригаду, и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад жестоко одбијен.
Видјевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима.
Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.
Црногорска војска по организацији, техничкој спреми и обучености није се могла мјерити са савременим војскама тог доба. Она је претежно била формирана на територијално-племенској основи. Изузев регрутских батаљона, то је била војска милицијског типа – „наоружани народ“.
Почетком 20. вијека Црна Гора је добила неколико драгоцених товара оружја из Русије, који ће јој бити од велике помоћи у ослободилачким ратовима 1912. и 1913, али и у Првом свјетском рату. У товару који је испоручен у Котору било је 12.000 пушака система „малихер“ у народу одмах прозване „московке“.
Нешто касније Русија у Црну Гору шаље и неколико топова типа „обуховски“. Бијући бој за бојем „московке“ су неохлађене ушле у Први свјетски рат, прегорелих цеви али сачуваних бајонета који су били дугачки готово колико и пушке. Ти бајонети ће бити пресудни у борбама прса у прса са аустоугарским војницима, чије су пушке „маузерке“ имале знатно краће ножеве.
На Мојковцу је било осам митраљеза већином руских, али је било и аустријских, отетих у претходним борбама. Црногорска Санџачка војска у Мојковачкој бици имала је 22 лака топа и само двије тешке руске хаубице.
Поред руских топова система „обуховски“, у бици на Мојковцу учествовали су и њемачки „крупови“ и француски „дебанжови“.
Двије тешке хаубице, једине којима је располагала читава црногорска војска, током борби 1915. године премијештане су са бојишта на бојиште од Дрине и Вишеграда до Мојковца. Три дана прије битке хубице су извучене на врх Малог препрана, који гледа на Подбишће, одакле ће у зору 6. јануара почети да туку по непријатељским положајима.
У саставу црногорске Санџачке војске налазиле су се и три српске батерије. Оне су још на Дрини придодате војсци сердара Јанка Вукотића. Храброшћу своје посаде и командира капетана Драгољуба Младеновића, те батерије су се прославиле и остале у сјећању сваког војника.
Српски ариљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким француским „дебанжовцима“, на заједничким положајима користили су свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање.
Три српске батерије добиле су и извршиле последње наређење, смјестивши се уочи битке лијево од Препрана, изнад самих Поља, на брду званом Боровњак.
На Бадње вече, када је родбина из крајева ближих Мојковцу дошла да обиђе војнике и донесе им све што се имало, батерију капетана Младеновића и друге двије српске батерије обишла је група црногорских стараца и жена.
Старци су замолили Младеновића да им покаже топове, а када је он удовољио њиховој жељи, по старом црногорском обичају наздрављало се не само војницима већ и топовима, док су жене из торби вадиле чарапе, ракију и храну и тиме даровале српске војнике.
„Иако залуд“, како је сердар Јанко Вукотић рекао у последњој поруци својим јунацима, битка је добијена и окончана 10. јануара, а слава оружја црногорске Санџачке војске у, како су га Црногорци називали, Вељем рату, крунисана је мојковачком победом и испуњењем дуга према братској српској војсци.
Дјелови двије аустроугарске дивизије, 53. и 62, укупно 14 батаљона, заустављено је и натјерано на повлачење. Три велика дана на Мојковцу протекла су у непрекидним борбама. Црногорска Санџачка војска је била свјесна да је то битка за успјешно повлачење српске војске због чега аустроугарска армија није успјела да затвори „мојковачка врата“.
Та капија је остала слободна чак и када је српска војска већ преко Албаније избијала на море.
Још не знајући за катастрофу, за више од 280 топова који су четири дана и четири ноћи, по наређењу генерала Вебера, тукли по Ловћену, црногорски промрзли и изгладнели војници су на Мојковцу одбранили стару границу на Тари.
Вијест о паду Ловћена неколико дана касније дјеловала је као гром из ведра неба, јер је сваки од војника знао: када падне Ловћен пало је Цетиње, а када падне Цетиње пала је и Црна Гора.
Настала је чудна ситуација у којој побјеђени непријатељ бијежи, а побједник треба да напусти положај не знајући коме да остави Мојковац, коме мртве на положајима, коме артиљерију и толико жељене митраљезе и хаубице.
Последње наређење штаба црногорске Санџачке војске издато је једном нареднику из Штитарице. Наредник се звао Новак Вуковић, а наређење је гласило: уништити сва оружја да не би користило непријатељу.
Топови су закопавани или бацани низ Тару, а један вод је читаву ноћ и дан сакупљао и доносио на гомилу топовске гранате, митраљезе, барут и муницију.
Када је све што се могло сакупило, наредник Вуковић је запалио барут. Услиједио је огроман пламен и експлозија која се чула све до Колашина, Роваца и Мораче. Док су летјела и падала парчад челика по оближњим кућама и снијегом прекривеним ливадама, војници су плакали.
Највећи значај Моковачке битке било је спрјечавање аустроугарске војске да пресјече повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, и даље ка Крфу.
Мојковачка битка је у народу поређена са Термопилама, а памте се и ријечи владике Николаја: „Да није било смрти на Мојковцу, не би било ни васкрса на Кајмакчалану.“
О јунаштву црногорске војске најбоље свједоче ријечи аустроугарских официра, учесника битке.
Пуковник Рихтер је записао да „храброст црногорског војника нема премца у историји ратова“.
Генерал Хецендорф, према сопственом признању, није очекивао да ће црногорска војска на Мојковцу пружити такав отпор и онемогућити његова дејства за одсјецање макар једног дијела српске војске у повлачењу. Много касније он ће рећи: „Борили смо се против јунака из бајке…“
