16/02/2021 u 00:00 h
Dan.Dan.
StoryEditor

Realizam – nasleđe normanskih predaka

Feljton je priređen po knjizi „Moj otac Fjodor Dostojevski”, koju je napisala Ljubov Dostojevskaja, objavio izdavač NNK „Internacional” iz Beograda
Djela Dostojevskog, kao i njegov privatni život, obiluju srednjovjekovnim idejama. Katolički kler Litvanije, čiji su predvodnici stigli iz Rima, naučio je pretke moga oca disciplini, poslušnosti i osjećanju dužnosti koje se slabo moglo naći kod mlade, anarhične ruske nacije. Jezuitske latinske škole su formirale njihov način razmišljanja. Dostojevski je vrlo brzo naučio francuski i daleko ga je više volio od njemačkog, koji je poznavao toliko temeljno da je bratu Mihailu predlagao da se udruženim snagama late prevođenja Getea i Šilera. Moj otac je očigledno imao talenat za jezike, što je inače bila retkost među Rusima. Evropljani obično kažu: „Rusi govore sve jezike”. Oni, međutim, ne znaju da moji sunarodnici, koji govore i pišu francuski i njemački, u stvari pripadaju poljskim, litvanskim i ukrajinskim porodicama, čije je pretke latinizovao katolički kler. Među Rusima iz velike Rusije samo je aristokratija, tokom više generacija, uživala evropsko obrazovanje i mogla sa lakoćom govoriti evropske jezike. Ruskom bourjois učenje stranih jezika nikako nije išlo od ruke. Učili bi ih u školi po sedam godina, posle čega bi jedva mogli da izgovore par rečenica. Sam izgovor je bio skandalozno loš. Ruski jezik, koji ima slabo šta zajedničko sa evropskim jezicima, za lingvističke studije predstavlja više smetnju nego prednost.
Emigriranje mojih predaka za Ukrajinu, smekšalo je njihov grub normanski karakter i u srcu probudilo uspavani osjećaj za poeziju. Od svih slovenskih zemalja koje su spadale u Rusko carstvo, Ukrajina je najpoetičnija. Kada čovjek stigne iz Petrograda u Kijev, ima osjećaj da je na jugu. Večeri su tople, ulice pune ljudi koji pjevaju, smiju se i jedu napolju, za stolovima postavljenim na ulici ispred kafea. Udiše se mirišljavi vazduh juga, mjesečina se preliva preko jablana i topola, srce se širi i čovjek postaje pjesnik za trenutak. Sve odiše poezijom u tom mekom, toplom prostoru, okupanom sunčevom svjetlošću. Plave rijeke teku mirno i bez žurbe u pravcu mora, tiho spavaju okružene cvijećem; divno je sanjati u dubokim hrastovim šumama. U Ukrajini sve je poezija: seljačke nošnje, njihove pjesme, njihovi plesovi a ponajviše pozorište. Ukrajina je jedina zemlja u kojoj je pozorište stvorio sam narod, a ne intelektualci sa željom da diktiraju svoj ukus masama kao što je slučaj svuda drugde. Ukrajinski teatar je toliko popularan, da je od njega i nemoguće napraviti buržujski teatar. U davnoj prošlosti Ukrajina je bila u bliskom kontaktu sa grčkim kolonijama na obalama Crnog mora. Nešto grčke krvi teče ukrajinskim venama, manifestujući se kroz preplanula lica i otmenu kretnju. Možda kroz ukrajinski teatar odjekuje i udaljeni eho drame antičkih Grka.
Izašavši iz mračnih šuma i prostranih litvanskih močvara, moji preci mora da su bili očarani svjetlošću, cvijećem i grčkom poezijom Ukrajine. Kada je njihovo srce ogrijala sunčeva svjetlost juga, oni su počeli da pišu poeziju. Moj deda Mihail je sa sobom ponio nešto malo poezije u svom sirotinjskom novčaniku, kada je pobjegao iz roditeljskog doma. Pažljivo je čuvao ovu uspomenu na svoj stari dom i tek kasnije je predao svojim odraslim sinovima Mihailu i Fjodoru. Mladići su pisali stihove, epitafe i poeme. U mladosti, moj otac je pisao venecijanske romanse i istorijske drame. Počeo je imitirajući Gogolja, velikog ukrajinskog pisca, kome se neizmjerno divio. U ranim radovima Dostojevskog zapaža se velika količina naivne, sentimentalne i romantične poetičnosti.Tek poslije njegovog zatočenistva, kada je postao Rus, njegova djela počinju da odišu pogledima i dubinom misli, karakterističnim za rusku naciju, naciju velikih genija i velike budućnosti. Nije, međutim, ispravno reći da je snažan realizam Dostojevskog u suštini ruska odlika. Rusi nisu realisti; oni su sanjari i mistici. Oni više vole da se izgube u vizijama nego da proučavaju stvarnost. Kada se trude da budu realisti, momentalno zapadaju u mongolski cinizam i erotičnost. Realizam Dostojevskog je, po mom mišljenju, nasleđe od normanskih predaka. Svi pisci normanske krvi odlikuju se dubokim realizmom.
Priredila:
MILA MILOSAVLjEVIĆ
(Nastaviće se)


Izdvojeno

<p>Монголска опсада Рјазања описана у аналима</p>

A.В. Гудз – Марков: Разарајући напади Монгола на Русију 1: Упади Монгола на Рjазанску териториjу Током упада на просторе Русиjе Монголи су разарали све пред собом, вршили покољ недужног становништва, од стараца до новорођенчади, рушили и палили цркве, манастире и куће недужног становништва, пљачкали и отимали све што им jе дошло до руке и односили са собом

26. jul 2021 01:52