Novi roman "Samo je tebe vredelo sresti" Vesne Dedić 17. juna će ugledati svjetlost dana. Dio priče ekskluzivno objavljujemo ljubaznošću autorke koja je za glavnu junakinju još jednom izabrala Iskru, koju su čitaoci u romanu "Izgubila sam sebe" upoznali kao dјevojku, u "Nemoj nikad da se vratiš" pratili su život one koja plaća svoje greške iz mladosti i opet voli, a u ovom, trećem, svjedoci smo njenog puta do zrelosti četrdesetogodišnjakinje koja uživa pri pomisli da će je pamtiti kao onu koja je najljepše umјela da voli...
*****
"Mislila sam da ću stariti lagano, pakovati prošlost na vreme i sa sređenim koferima kretati dalje. A, ono! Stigla do četrdeset neke godine kao da sam bežala iz kuće prepune duhova! Kada imaš četrdeset, prati te osećaj da si ušla u avion koji te vozi negde gde nikad nisi bila, a slutiš da te kofer s najlepšim stvarima koje si ponela na put ipak neće sačekati. Možda ga više nikada nećeš ni pronaći. Zauvek izgubljeni prtljag mladosti. Ja ne mogu da verujem da ste vi diplomirali, da se sutra vraćate u Ameriku i da vam ja više ni za šta ne trebam. Znam da se više nećete vratiti. I ne treba! Moja naјgluplja odluka je bila da se vratim u Beograd. Ne treba se vraćati ni starim ljubavima ni gradovima u kojima jednom nisi bila srećna. Što mi je žao svega što sam propustila! I onoga što sam nekim ljudima dopustila! Ti, nemoj! Molim te. Obećaj!", rekla je mama i privila me u naručje.
"Dobro si se setila i mene da zagrliš, a ne samo sina. I prestani više o tim godinama. Okej, napunila si četrdeset tri, ali si i dalje lepša od većine mojih drugarica", rekla sam pomalo omamljena belim vinom i pomilovala je po, i dalje besprekorno baršunastoj koži.
Šćućurena u njenom zagrljaju, sedela sam na zelenoj, plišanoj stilskoj fotelji, zagledana u zid sa fotografijama svojih predaka. U belom debelom ramu Iskrini otac i majka, nasmejani i zagrljeni, u crnim đubretarcima i kikers cipelama, negde na Kalemegdanu osamdesetih. U zlatnom sa odavno iskrzanom pozlatom – tatina mama kao Crni labud na plakatu baletske predstave Narodnog pozorišta, a u srebrnom – Bakili, lepotica iz nekih vremena o kojima je umela tako lepo da priča. Moja baka, raskošna lepotica sklupčana pored novogodišnje jelke u crnoj korset haljini, sa cigaretom među poluotvorenim usnama, ajlajnerom na kapcima, crvenim karminom i ogromnim minđušama sa štrasom.
"Pokupila si od svih ono najbolje i najlepše, ali ipak najviše ličiš na Bakil", rekao je Modiljani i nazdravili smo fotografiji sa koje nas je iz srebrnog rama posmatrala Bakili, zanosna poput Tanje Bošković, Milene Dravić i Svetlane Bojković u onim filmovima koje ponekad volim da gledam s mamom.
"Pogledaj je! Ovde je već imala pedeset godina! Kraljica! Ovo je za naslovnu Voga! Žao mi je što nije živela sto godina, pa da bude malo ponosna i na mene. Negde sam pročitala da u pojedinim delovima Srbije pokojnika sahranjuju s novim izvezenim jastukom u koji se stavljaju stvari koje su mu za života značile. A ja baš mislim da te stvari treba ostaviti onima kojima je on nešto značio", rekla sam i dodirnula prsten sa isprepletenim granjem koji mi je ostao od prabake.
(Nastaviće se)
www.vesnadedic.rs
