Poslednji dan u Pržnu je bio sunčan, pa smo sve do zalaska sunca sedeli na hotelskoj terasi, a potom se gladni spustili do "Il Brodeta". Lelujale su između nas neizgovorene reči o sećanjima na naše prvo letovanje i prvi vruć hleb na tom istom mestu, na njenu svadbu, Bakili, na vas dvoje koji ste proplivali na parčetu obale u koje smo gledali sjedinjeni u bliskosti sećanja, daljinama prošlosti, ratovima koje smo vodili sa sobom i drugim ljudima.
Tog popodneva u Pržnu, zbog mene ili loze, pokušala je da pogleda u zgarišta godina u kojima je večita ljubav baš nije htela. Možda ipak svesna da jedna sedi preko puta nje. Ne znam...
"Znaš kako izgledam samoj sebi kada vratim film? Bila sam kao neka lepa žuta mačka koja usporeno prelazi ulicu iako je svaki čas neko može zgaziti. I da je pitaš gde je krenula kada joj je bilo dobro u onoj našoj bašti, ona ne bi znala reći gde, ali bi ti rekla zašto je krenula. Dosadila joj naša bašta. I ako treba, rizikovaće da završi pod točkovima nekog nervoznog vozača kojeg će mrzeti da prikoči, samo da joj ne bude dosadno."
"Opet bi rizikovala?"
"Ne bih. A kada ti okreneš glavu i pogledaš iza sebe, da li je bilo pomalo mene u svakom tvom danu? Priznaj da jeste."
"Pomalo. U svakom danu. Pomalo i noću. Ponekad sam ti pisao duge poruke umesto da spavam, svaku brisao i tako nikada nećeš saznati koliko te je pomalo bilo."
"Šta si mi one noći napisao, pa izbrisao?"
"Ne sećam se... Bio sam pijan. Sigurno neku patetiku... Da se osećam kao okrnjeni tanjir sa pozlatom, iskrzana knjiga sa posvetom, biserna ogrlica bez kopče, akvarel nepoznatog slikara u polomljenom ramu i sve one stvari koje osiromašeni naslednik stavi na staro ćebe i prodaje nedeljom na Kalenić pijaci u bescenje. Tako si ti mene prodala. Pio sam tad sve od rakija do čajeva za smirenje. Znam da mi je bilo muka od svih vas, srećnih i raspevanih u tvom skupocenom džipu. Hteo sam da u inat vama potražim društvo onih koji nedeljom idu na pecanje i da budem jedan od tih usamljenika, da jedem semenke i psujem udicu kada riba ne grize. Hteo sam da se družim s tihim ljudima koji još uvek ujutru kupuju Politiku i ne znaju šta je viralno i šta je must have. Bilo mi je muka od vaših para, raskoši, strasti i tvog smeha dok jedeš prolećne rolnice i vraćaš flašu vina posle jednog popijenog gutljaja jer to nije ta berba koja tebi dovoljno prija. Ili dok ti i Nikša pričate slatko kao neki mačići, a ne kao ljudi. Koliko si bila tiha i krotka! Ti!? Ti koja si uvek bila vatra. Ja sam želeo da budem vetar da je raspiruje. Ali ti si tražila drugu vatru, dve da se spoje, požar da bukne! Morala si uvek da pregoriš pre nego što neko od vas dvoje objavi kraj. Pokušavala si ponekad da budeš i neka žena stena, ali ne znam kome si i šta dokazivala. Njemu da ga voliš? Ti si sadila petunije i stabla šljiva u vašoj vikendici da bi mu pokazala ljubav?! Ti koja ne voliš ni prirodu ni cveće. Ni miris zemlje posle kiše! Zašto ne možeš da imaš neku pristojnu umesto dramatične ljubavi? Neku lepu sazdanu od lepih vesti pa da imaš uvek vedar lik kao majka kada dete pobedi na opštinskom takmičenju iz matematike? Zašto? Ti si pred kraj vaše veze i hodala drugačije, kao da se izvinjavaš što si prošla stazom na kojoj je on napisao velikim belim slovima: ne gazi travu."
"Malo sam se saplela dok sam gazila taj travnjak."
KRAJ
www.vesnadedic.rs
