„Samo oni koji nikom ne nedostaju počivaju na grobljima. Ostali su anđeli... Smrt nije ono na šta pomisliš kada izgovoriš tu krutu reč od četiri slova, već večita ljubav, život s pogledom na prazno mesto suvozača kada ode neko s kim si voleo da putuješ, na fotelju gde je sedeo onaj s kim si voleo baš dugo, dugo da pričaš, na sto u kafani kada nema onog s kim si najglasnije pevao, na jastuku nema kose onog koga si svakog jutra baš ti budio. Smrt živi u mirisu rođendanske torte slavljenika koji neće oduvati svećice s brojem godina koje ste zajedno zamišljali, u jutrima bez želje da spremiš doručak jer nema onog koji je uvek negde kasnio, na izlascima sa aerodroma gde nas je taj najnežniji neko nestrpljivo čekao, na plažama i krempitama koje ste delili kad zalazi sunce, u jedinim telefonskim brojevima koje smo znali napamet, u ramovima fotografija koje ćemo poneti sa sobom gde god da se preselimo, u parfemu koji više nikom tako ne stoji, u novogodišnjim noćima bez cike u ponoć i poljupca onog koji se toj Novoj godini najviše radovao, u poslednjoj poruci na Viberu koju iščitavaš dok ti mozak puca od neverice da se takav kraj baš njemu desio. A tebi nije kraj, već početak života s lelujanjem svetlucavog lica onog kome je sve bilo tako smešno, kratkim dahom u sobi s radnim stolom punim nepročitanih knjiga, teškim koracima po ulicama grada kojima si nekad trčao dozivajući najdraže ime, sa snoviđenjima u gužvama u kojima ćeš zauvek tražiti sjaj u oku koji je taj koji je otišao imao svaki put kada te ugleda. Smrt se nije desila tom nekom koga si ispratio uz zvuk grumena zemlje i cvrkut ptica već se desila tebi. Jer smrt živi. Evo je tu, na tvom desnom dlanu koji ište dodir levog dlana onog kome si se radovao. Nema ga, ali si srećan što ga je bilo jer zamisli kako je pusto onima koji žive bez bar jedne večite ljubavi. Vidi, Bakili! Ovde je, s nama je cele večeri! Evo, čujem i sad onaj bezbrižni i samouvereni ton u njenom glasu dok mi gladnoj posle predavanja postavlja na sto pitu od jabuka i govori: `Doživela sam da me prodaju baš oni koje sam kupovala ljubavlju, ali ja sam opet i svima davala sve najbolje od sebe! I kada me povrede, ja uživam pri pomisli da će me pamtiti kao onu koja je najlepše umela da voli. Volim što me takvu pamte i oni koji misle da su me nasamarili i potrošili.` Bože, pričala je uvek kao da govori na svetskom kongresu hipika.”, rekla je mama i uspela da me rasplače.
Kao što ne mogu da zamislim život bez desne ruke, ne mogu da ga zamislim ni bez Iskre. Ona je moja leva ruka, istina, utrnula kao da sam na njoj cele noći spavao. I moje čuđenje, neprestano onoliko koliko je neprestana njena nesposobnost da nauči da ne iskušava granice nečije ljubavi. Čak ni moje!
Ljudi se pokvare i trebalo bi ih ostaviti da trunu, ali ne u tvom podrumu! Pokvarene ljude moramo na vreme izbaciti iz svog života, kao ubuđali hleb ili skoreli sir iz pregrade frižidera! Milion puta sam joj to rekao. Nikada me nije poslušala. Ni-ka-da! Ona bi to uradila tek kada vonj počne da se oseća po celom stanu.
*****
Tvoja mama je odrastala verujući da će njen život biti baš onakav kakav su njeni roditelji zamislili. Završiće arhitekturu u Londonu, imaće nekoliko veza s izuzetnim mladićima različitih vera i rasa, udaće se oko tridesete kada već bude imala impozantnu radnu biografiju i još impozantniji spisak gradova u kojima je posetila sve muzeje, plaža na kojima se ljubila dok sunce izlazi i aerodroma koje poznaje kao sopstvenu sobu. Sada ima četrdeset tri godine i život koji najviše liči na sitnim slovima otkucan spisak neobjašnjivih zanosa i neslućenih poraza.
NASTAVIĆE SE
www.vesnadedic.rs
