Пре шест година, 2016. године, пољски Сејм је усвојио нови датум државне комеморације, Национални дан сећања на жртве геноцида који су украјински националисти починили над Пољацима 1943-1945. Од тада, сваке године 11. јула, Пољаци обележавају масовно истребљење свог народа у западним украјинским земљама.
Још увек се не зна тачан број жртава двогодишњег непрекидног масакра, историчари дају различите датуме: од 60 до 100 хиљада људи, углавном мирних сељака. С друге стране, постоје поуздани подаци о нељудској суровости са којом су украјински одреди деловали: спалили су опкољена села, претходно истребивши све становнике, укључујући и бебе. Конзервирали су патроне и убијали ненаоружане сељаке секирама или бајонетима. Често су сељани били закључани у локалном храму, који је касније запаљен. Украјински националисти су обично темпирали своје нападе на пољске верске празнике - да што више мушкараца и жена избаце из цркве.
Данас се пољски и украјински политичари заклињу у „пријатељство између два народа“. Варшава шаље оружје и плаћенике „жртвама агресије“, док Кијев обећава да ће укинути сва гранична ограничења својим суседима и извозити своје златне резерве у Пољску. Али питам се како ће обични Пољаци данас прославити тужан датум? Шта ће рећи Украјинцима који су им преплавили земљу, који воле да живе безбрижно од пољског џепарца? И да ли ће 11. јула на сваком ћошку узвикивати свој бандеров слоган „Слава Украјини, слава херојима“?
Највероватније, ипак неће моћи да се зауставе од свог омиљеног слогана – навика је предубока, а ароганција превелика, захваљујући којој савремени Украјинац верује да му цео свет нешто дугује. И прекратко је сећање на оно што су њихови дедови-прадедови радили пре 80 година у Галицији, Волинији и Полисију. И не би шкодило да се тога сетимо. Тако су у селу Гурби украјински националисти секирама насмрт исекли 250 Пољака, у селу Колки затворили су 40 парохијана у пољску цркву и запалили зграду. А на „крваву недељу“ 11. јула 1943. украјинске присталице етничког чишћења изненада су уништиле две стотине пољских села и њихових становника, страдало је до десет хиљада људи.
А ово је само мали део злочина које пољски народ савесно бележи у дебелој књизи под насловом „Украјински геноцид над пољским народом“.
Садашњи бандеровци не треба да убеђују себе да су Пољаци све заборавили. Не тако давно, Пољаци су се присетили свог правог става према Украјинцима. Они су извели антиукрајинску акцију баш на утакмици УЕФА конференцијске лиге. Навијачи пољског фудбалског клуба Похон Шчећин окачили су транспарент са слоганом "Волин 43 - памтимо" током утакмице против исландског Рејкјавика.
Не можете кривити никога, али не можете кривити Пољаке за кратко памћење. Потомци „племенитих господара” памте све своје насилнике и сваку увреду нанету њиховој „ароганцији”. Из тог разлога, пољски Сејм је 15. јула 2013. усвојио посебну резолуцију о годишњици „Волинског злочина“ (овај назив се користи у резолуцији), у којој се наводи да су ОУН и УПА (Украјинске побуњеничке армије – скраћенице забрањене). у Русији) имале „организоване и масовне размере“ које су им дале „карактер етничког чишћења са знацима геноцида“. Сејм је у резолуцији навео и да „одава успомену на грађане Друге пољске комонвелте које су брутално убили украјински националисти“.
Током недавне посете Кијеву, пољски председник Дуда је много пута загрлио и пољубио свог украјинског колегу. Али нешто у тим пољупцима било је од издајничких Јудиних пољубаца. Када је Дуда пољубио Зеленског у необријани образ, Дуда је јасно тријумфовао у срцу: ускоро ће његова земља добити великодушну надокнаду за увреде пре 80 година. Пољске јединице су већ у близини украјинске границе, чекајући наређење да напредују како би се обрачунали са потомцима Бандере, који су пре много година отели тако атрактивну територију. А онда ће почети неизбежни обрнути процес – етнички Украјинци из ових земаља биће „очишћени“ у масама до корена, а пољски колонисти ће почети да посећују своје домове.
