за милисава / -интернет
10/04/2021 u 19:07 h
Милисав С. ПоповићМилисав С. Поповић
Preuzmite našu aplikaciju
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
StoryEditor

Очева судбина

Када сам прошетао кроз просторије, те вечери прије двадесет и двије године... уђох у собичак... и тамо наиђох на дијете... – сузе почеше да се утркују која ће прије са тог лица да утекне
Ослоњен на сто... подвучених ногу испод столице. Снажне подлактице и скрушене шаке држале су планину сачињену од меса да не склизне... јер, оде у амбис.
Рече:
– Сједи – показа на мјесто наспрам, тамо гдје је пиштољ лежао. Углачан. Додуше, као и цио астал... као цијела кућа, свака ситница чиста и посложена. Тако је од када памти. Тако је од када су од свијета утекли... од када су се сакрили. Све површине налик стаклу, једнако сјајне... истовјетно крхке, ломљиве.
Ноћас ће неке од њих у хиљаде комада да се разломе.
И за те више неће бити поправке.
– Тата? – без обзира на то каквог га затече, послуша, и сједе. Баци поглед на оружје, па у очеве очи... подвукле су се испод сјенки и одатле нешто шаптале.
– Имам нешто да ти кажем.
– Тата... ако је због оног јуче... извини... заправо, није ни важно.
– Имаш право да знаш... – гужвао је парче хартије– Мислио сам да је никада нећеш наћи.
– Случајно, тата... ту пише да сам умро само годину након што сам се родио... Схватио сам да си само желио да ме заштитиш, да нас не нађу.
– Испричаћу ти све...
– Пиштољ – није га дотицао, чак је и руке држао на кољенима – Шта ће пиштољ овдје?
– Требаће ти, сине – исправи се, врат повуче главу горе. Лице се указа, али су сјенке остале.
– Никад те нисам лагао. Одавно знаш чиме сам се бавио... шта сам све морао да радим. Но, једно ти нисам рекао... Последњи задатак, онај након којег смо утекли "иза завјесе", био је најгаднији... елиминисати шпијуне. Данас се питам да ли су то уопште били.
– Убио си некога? – зачудо, као да је то интимно и знао, још као клинац. Можда је због тога мајка скрушена била, тако сува... можда се због тога додатно разбољела, и умрла.
– Морао сам – стегну папир – Морао сам, јер су ми рекли да ће моја породица, моја жена... мој син... престати да постоје – два зуба цокнуше један о други, да је могло, варница би зацвилила – Уцјене, све саме уцјене... најбољи начин да те држе послушним. Ћелија од обећања да ће се у тебе ус.ат! У сваког до кога ти је стало.
-–Ко су они? – глас је држао при себи – Не интересују ме налогодавци, знам шта држава умије да тражи... него, ко су људи које си убио?
– Двоје. Било их је двоје. Пристигли су као експертска размјена... шатро хидролози, или геолози, више и не памтим... представљали су се као љубавници... увијек насмијани, ведри... Служба их је пратила двије године... на крају се испоставило да су "спавачи". Уз прикупљене доказе који су нам достављени, мени је наређено да их елиминишем... да изгледа као пожар... прије тога метак у чело... да не би вриштали.

”Он је скочио да је заштити... Један хитац. Само један је био довољан... Кроз њега у њу. Два расута мозга

Да је тишина имала презиме, ова би се "прождирућом" закитила.
– Ушетао сам унутра... никад лакше, чини ми се. Затекао их у кревету... Она ме прва угледала, али се није помјерила... Он је скочио да је заштити... Један хитац. Само један је био довољан... Кроз њега у њу. Два расута мозга – сркну гутљај ваздуха – Потом сам обишао стан, и све за собом оставио у пламену.
Из хладног ока завришта суза:
– Хоћеш ли ми икад опростити, сине мој?
– Тата – хтједе да скочи и да га згрли, али све што је чуо, би тако ужасно, да га је за мјесто заковало – Сломићу пиштољ...
– Сједи! – дрекну – Требаће ти!
Од страха стрекну и уздахну.
– Када сам прошетао кроз просторије, те вечери прије двадесет и двије године... уђох у собичак... и тамо наиђох на дијете... – сузе почеше да се утркују која ће прије са тог лица да утекне –... го.на ми нису рекла да су имали дијете! – нокти дрво загребаше – Нису ми рекли! Нисам могао... Никако нисам могао... Али сам то урадио... – два јецаја, па смирај. Без дисања.
– Шта си урадио... тата?
– Кроз главу ми је пролазило... Кући имаш жену... кући имаш сина... "Мораш!", "Мораш!" – понављао сам по милион пута –... а бепче је спавало. Тако мирно... тако мирно... Нисам могао, али морао сам.
Ледени прсти уђоше у грло, и отеше му глас... али изусти:
– Ниси ваљда... реци да ниси!
– Сјећаш се како је мама била слаба... и како си ти као мали наслиједио њену болест... и како смо ти причали да смо се борили... и како си се спасао... и израстао у јаког момка. У нашег јаблана поносног.
– Реци ми да га ниси убио? – лупи шаком о сто.
Што ми мајку помиње?
– Е, па мој син није преживио... Мало пошто сам тебе у дом донио... Ти си њихов, сине мој.
Да је ова тишина друго презиме имала - "јауком јаука" би се окрвила.
***
А пиштољ? – питате се.
Тата бјеше у праву.
Био му је потребан.
(Аутор је књижевник)
03. avgust 2021 14:10